У роману Књажев секретар Живорад Лазић кроз судбину књажевог секретара Алексе Поповског говори о времену тираније у Србији у доба Милоша Обреновића. Стварност Србије после устанка за ослобођење Ж. Лазић саопштава низом драматичних слика кроз које пролазе главни јунаци романа, Алекса Поповски и кнез Милош Обреновић. Радња романа одвија се од повратка из прогонства у Земуну у Крагујевац, тадашњу престоницу Србије, бившег књажевог секретара и учитеља његове кћери Алексе Поповског, преко његовог путовања са кнезом Милошем у Јошаничку бању до одласка у Свилајнац, где га очекује смрт од Милошевих људи. У роман је вешто укомпонована љубавна прича о Алекси и кнежевој кћери Савки, која се исто тако насилно прекида. У роману је такође дат и низ веома сликовито портретисаних ликова, од историјских, какав је Тома Вучић Перишић, до обичних кнежевих слугу, које беспоговорно спроводе у круту кнежеву вољу и наредбу. Аутор је зналачки одабрао већи број анегдота које говоре о Милошевом карактеру и искористио их као приповедачку грађу за духовите и занимљиве слике социјалног положаја народа у тадашњој Србији.

Лазићев роман превазилази оквире историјског читања и објашњења живота и нуди могућности за једно савременије доживљавање историјских збивања и људских судбина у њима.

Из рецензије Милована Витезовића

*

У издању београдске „Просвете” објавио сам 1969. године роман „Алекса Поповски”. Годину дана касније на сцени Народног позоришта у Београду изведена је драматизација истоименог романа, али под насловом „Књажев секретар”. Приликом рада за сцену, дошао сам до нових података о животу на Милошевом двору у Крагујевцу тридесетих година прошлог века, па је тако настала нова књига, разуђенија, богатија у поређењу са првом, захваљујући новим ликовима и њиховим међусобним односима. „Књажевог секретара”, према томе, не сматрам проширеном, допуњеном и прерађеном верзијом „Алексе Поповског”, већ сасвим новим делом.

Аутор