Голгота - одломак из књиге 1300 каплара Милана Р. Јањушевића

— У колону двојних редова! Правац штаб батаљона!

На Голготу, значи. Тако смо звали зборно место пред штабом. Још овако изненада, усред занимања. То је сигурно због нас синоћних.

Има нас доста. Читав списак.

Ко се томе могао надати од нашег командира! Тако добар човек. Лепо дошао синоћ, као батаљонски, одмах после повечерја. Дежурни му рапортирао колико има ђака на спавању. Собу првог и другог вода обишао. Три реда сламњача на поду. Два поред зида и један по средини. Две сламњаче, три ђака. Између редова пролаз. Сандуци уређени, цокуле поравнате, одело савијено. Лампе погашене. Гори само она над улазом а и она, уврнута, чкиљи. И, по нарочитом командантовом одобрењу, код Синише Буђевца гори свећа. У под побијен руски бајонет, у зарез који долази на цев углављен миликерц. Синиша свако вече, и после повечерја, чита, учи енглески. На једноставним прозорима понеко стакло разбијено. На Шари снег.

Све било у реду. Тако и дежурни рапортирао. Дежурни у батаљону, командир наше четврте чете, пешадијски потпоручник Воја Јаковљевић примио рапорт. Није замерио ништа. Изишао задовољан и отишао да обиђе остале. Па онда да спава, свакако. Кад је све у реду!

Само што је изишао, — по звецкању мамуза се чуло како се кроз двориште удаљава, — код дежурног као да нешто шушну. Плану још једна свећа. Већ је и залепљена на углу сандука. Поред сандука, огрнут копораном и до појаса увијен ћебетом, другар Ниџа.

— Може ићи! Кан ген! Фет во же, месје!

За сваки случај Ниџа је објашњавао да почиње радња на још два европска језика, због оне на страни школујуће се младежи. Бојао се, ваљда, да нису заборавили шта би то имало да значи: може ићи!

Објаву није морао да понавља. Спавање је иначе било примерно, само док прође батаљонски. Гађачи се брзо скупише. У гаћама и кошуљи, понеки огрнут шињелом или блузом. Ревноснији обукли само шињел више због џепова за ситнину него због тога што им је хладно. Табла, кредом нацртана преко половине поклопца на сандуку и стручно исписана, руком студента машинске технике, брзо је била покривена. Грошевима и дваеслуцима. Био је и по који кантић, текац. Све се примало. Игра је била потпуно слободна. Никаквог ограничења ни у погледу највећег ни у погледу најмањег улога. Парола из рукава није била дозвољена. Ако се примети. Иначе како је ко вешт. Углавном су важили познати Цукићеви прописи, с примедбом да само онај који губи има неограничено право да псује и да се љути. Поред свих ђака редова гађање је било дозвољено и подофицирима: водницима, собним старешинама, десетарима. У исто време пуноправни су гађачи били: пожарни по собама, стражари на вратима и на главном улазу, командир страже, разводник као и оба дежурна, старији и млађи. Заправо ово је њих највише и занимало, пошто им је иначе било ужасно досадно. Сви ми знамо како су бесконачно дуги сати пожарства, стражарења или дежурства ноћу, кад се нема шта да ради. Овако време брзо прође, а може да се и заради. За бурек и салеп бар.

Човек и не осети кад му промакне смена па и не буди нареднога. Требало би да устане, онога да мува и зове, да чека док се расани, закопча, опаше, да му преда одзив и лозинку, па да му каже кога он треба да буди, — а баш га сад служи. Онај опет што је на реду, спава ли спава и у сну се све чуди како то да га већ не мувају. И не слути да ће за то сувишно спавање, можда, морати да плати ујутру и бурек и салеп ако се овоме за време друге, његове смене, окрене карта па погуби паре. А то може лако да се деси.

— Грош на седмицу! — каже Драгош Грујичић.

Покушавао да спава, али како се баш на једној трећини његове постеље ради радња, није никако могао. Сасвим му се разбио сан. Па кад већ не може да спава, решио је да окуша срећу. Баци грош на сандук као кад игра крајцарице. Банкар помаче грош, тачно га на седмицу намести. Па настави.

— Кан ген! — окрете по двапут.

— Седмица добра!

— Парола иста и кантић маст!

— У фасу. Добила!

— Да ми се исплати три гроша и марјаш. У готову. Је ли банка у стању? — пита Драгош, а не диже се. Лежи на леђима, са рукама под главом, гледа у таваницу.

— Плаћам доносиоцу у злату. Као Народна, — објашњава Ниџа и додаје му преко старијег дежурног, — који је већ погубио паре па кибицује и чека ретерацију — поред уложеног, још три гроша и марјаш.

— Може ићи?

— Шта је доле?

— Земља и деветка пик!

— Не занима ме више, — вели Драгош, — утростручио сам уложени капитал.

— Е, људи, што пубови ноћас не ваљају!...

— Пст! Не мрдај!

Сви се исправисмо. Били смо се начетили око Ниџиног сандука. Једни су седели, други клечали или стајали, а сви нагнути према сандуку, задубљени у комбинације, нисмо ни чули кад је ушао. Прикупио сабљу. На прстима.

— Командир!

— Дакле, овај, ви тако? А?... Где је дежурни? И ти си ту! И собни старешина! Врло добро! Врло добро!... Па што нисте и мени јавили?

— Али, молим вас, господ...

— Не говори! Ништа. Пиши. На чело метни себе.

— Молим вас, господине потпоручн...

— Ни речи. Сутра сви на рапорт команданту. А сад сваки на своје место.

Чекајући да полежемо, још једаред преброја гађаче. И оде љутит.

— На здравље!

— Хвала!

— На мало!

— Да видиш сутра Вуков речник. Цео. Нема више изласка у варош. Тога ће нас луксуза сачувати Бог и Глишић.

— Бар ћемо се испавати.

— Јаој, омладино, узданицо наша! Интелектуалци, а вашарски коцкари! А отаџбина! А пример!

— Како само да га не приметимо?!

— Па дабогме кад и пожарни гађа. Пожарство и дежурство су измислили паметни људи баш за овакве и сличне случајеве. Није, ваљда, само за то да би пожарни могао сам, за свој рачун, да зева гласно док други спавају. Него да пази да не избије изненада пожар или да се не појави непријатељ. А ко је, молићемо, у овом и оваквом случају непријатељ? А?...

Дежурни поднаредник слуша разговор, али ништа, под Богом, не чује. Зинуо кроз прозор у звездано небо. И међу звездама гледа и своје звездице. Свих осам, четири са копорана, четири са шињела. Лепо види Глишића са напућеним образима како дува у њих, а оне лете, измичу, све даље и даље. Колико су га само труда и зноја стале. И шамара. А ђаци брину само о изласку у варош...

И Синиша Буђевац угасио. Заспао и Ниџа пошто је закључио књиге и салдирао касу. О стао само дежурни поднаредник крај прозора. Непомичан. Гледа како одмичу заједно, као поравнате, У колони по две, његових осам звезда... У неповрат...

— Чета стој! На месту вољно!

Догураше и остале чете. Не знаш која боље гази. Без песме. Али у ногу. Као никад. Јечи шупљина некаквог старог резервоара — на средини дворишта, пред штабом испод саме Голготе — од сложних, добро поткованих цокула.

Престројише нас и у кару постројише. Свих шест чета. Ми се синоћни погледамо. Што ће бити, сад ће бити. Има да дође, да обиђе сваку чету, да прими рапорт од сваког командира и свакој понаособ, суво, да назове Бога. Кад то сврши, онда ће да пређе на нас синоћне. Пошто нас командир прозове и нареди нам да изиђемо у средину. И што више грди све ће више да се љути. Чућемо његово мишљење о ђацима и интелектуалцима, о великим школама и страним универзитетима, о схватању дужности и обавеза, о патриотизму и васпитању. У сваком случају, кобила има да нас избалави. Сигурно ће, и данас, доћи на њој...

— Батаљон, мир...

— Мирно!

— Батаљон о десно ра...!

— О десно ра-ме!

— Поздрав!

Радили смо сложно. А став мирно као код војника на мермерним рељефима. Жила иза левог ува куца, као часовник. Десна рука трне, колико сам стегао врат од кундака.

У галопу суну међу нас. До средине каре. На пречац задржа кобилу. Пешадијски потпуковник Душан Глишић, преко црних високих бркова, све нас ошину једним јединим погледом.

Лепо чујем срце друга поред себе. Бије.

— Помози Бог, јунаци!

Никад нас дотле овако поздравио није.

— Бог ти помогао! — сложише шест ђачких чета.

Карадаг се сурва. И трипут нам врати Бога.

Сувише мргодним лицем мину трак поноса. Леви брк се лагано помаче и понесе крајичак горње усне. За часак само.

— Јунаци! Овога сам тренутка добио наређење, од начелника штаба Врховне команде, да вас одмах упутим на бојиште.

— Ура-а-а! Живе-о-о-о!

И затутња. Загрме:

„Ој, Србијо, мила мати...”

Шајкача сама крете у вис. Као на молитву. Певало је шест ђачких чета. Певало је хиљаду и три стотине ђака.

„Подигни се, мати мила,

Да нам будеш што си била...,,

Као у стени исклесан, слушао је песму и стајао, усред својих ђака ратника, командант великог батаљона. И ћутао. И Шар планина је ћутала. Бели, снежни окомци су побожно треперили и нечујно се огледали у његовим тамним зеницама.

Стари ратник, он је добро знао што ми још знали нисмо. Он је добро знао куда нас испраћа.

Свака чета пошла је пред свој стан. Подофицири су већ разбијали сандуке са муницијом.

Свакоме је следовало по сто педесет метака.