У Србији, у тој земљи вреве и дреке, у земљи, где су појмови у врењу, где се јавни морал пречишћава, у земљи, у којој често пута нема критеријума, ипак има морала. Он се, истина, често пута скрива дубоко под сувим лишћем, и под земљом, али што је дубље скривен, његова је жица све дебља и његова је метална вредност све већа.

*

— Их, што немам Росићеву енергију, — рече Лазаревић Таси, — где бих данас био!

— Како Росићеву енергију?

— Па он је силно енергичан; ја му просто завидим. У њему гледам парче Србије, немирне, нервозне, кочоперне, земље, која се не да и која јури напред.

Таса погледа Лазаревића, као са мало чуђења, па рече:

— Ишла би она напред, кад не би било оне две главне партије, о којима још нисмо разговарали.

— Две партије, о којима још нисмо разговарали? — понови Лазаревић изненађено, — које су те две партије?

— Па зар ти не знаш, да у Србији управо има само две партије?

— Не знам.

— Е, мој брајко, па зар ти не знаш, да је Србија земља вештака и глупака.

Лазаревић се насмеши и рече:

— Ех, чика Тасо, ти се увек шалиш.

— Та не шалим се ја Србија је земља вештака и глупака. Вештаци су они, што хоће олако да живе, што живе на рачун ближњега, што гледају увек нешто да ућелепире. Њих има десет категорија, које почињу са сеоским пандуром, а свршавају са министром. Они, који не уму да се нађу и на чији рачун живе вештаци, то су глупаци.

После малог размишљања рече Лазаревић:

— Доста духовита карактеристика, али ипак не мора карактерисати општи карактер земље. Смотауза има у свакој земљи, па их мора бити и у Србији. Земља је у социјалноме, у економскоме врењу, па је појава вештака ипак доста разумљива.

После тога дође један официр из Неготина, са којим Таса оде за други сто, да прегледа марке књаза Михаила, које је официр донео.

Кад се Лазаревић кренуо према Калемегдану, срете се са др Цвијићем, који је с њиме волео разговарати, јер је Лазаревић ванредно радо слушао Цвијићеве назоре о Србији и српскоме народу.

Лазаревић исприча разговор са Тасом и тврдњу о постојању партије вештака и глупака у Србији.

Мислиоца Цвијића је так’а стилизација политичке и економске борбе у Србији заинтересовала, али је далеко био од тога, да призна, како је то једина карактеристика државнога стања у Србији.

— Нема сумње, — рече Цвијић, — да у Србији има много вештака, и да земља од њих много пати; шта више они би земљи фаталне штете нанели, да у Србији нема топлих душа.

Лазаревић се обрадова, јер из Цвијићевих уста чу нову фразу о човеку у Србији.

— Топле душе! — кликну радосно Лазаревић. — А какве су, господине Цвијићу, то топле душе у Србији?

— Ти Тасини вештаци, — рече др Цвијић мирно и одмерено — много разједају ову земљу, и тешко њој да нема топлих душа. Топле душе носе Србију на својим плећима.

— Топле душе носе Србију на својим плећима, — понови Лазаревић радосно.

— Вештаци, — настави Цвијић, — почињу се врзмати око општинске суднице, око началства, лиферација, министарстава, а топла се душа свега тога клони. Гледа своју кућу и своју породицу, труди се, да их што више унапреди; а кад је све у реду на домаћем огњишту, брине се за даље, за школу, цркву, просвету и државу. Ти људи, те топле душе у својој честитости и душевности налазе своју срећу, и сасвим су свесни, да је у томе и срећа земље.

— А има ли у Србији подоста топлих душа?

— Рекох вам: топле душе држе Србију на својим плећима. Њих има у свима народним слојевима, има их у унутрашњости, а има их и у Београду. Кад путујем кроз Србију, ја наилазим топле душе, и разговор са њима мелем је на моме срцу. Топле душе унапређују Србију изнутра.

— Је л’ те, господине Цвијићу, Србија се изнутра стално развија?

— Ја је пропутујем унакрст скоро сваке две године. Кад год се, после две године, на једно место вратим, налазим промену и напредак.

У разговору стигоше на Калемегданску главну терасу, одакле су ћутећи гледали на сремску и банатску раван, осветљену зрацима сунца, које је иза Фрушке Горе залазило...

*

„Драги Јово,

„Пре неки дан сам прочитао књигу „Србија није Пијемонт”, која је, нажалост, код вас изишла, и због ње ти пишем.

„Кад сам ту жалосну књигу прочитао, врло ми је жао било, и моје љуте ране због вас опет су се отвориле.

„Шта је с вама тамо, драги Јово, ако бога знаш, и кад ћете једном почети да се регенеришете?

„Почео сам ево сумњати и у саму масу народну, кад се сваки час код вас јављају таке појаве, из којих се види, да се народној интелигенцији мозак разљигавио и да јој се мозак суши.

„Масу народну, као што знаш, доста добро познајем, па и сам знаш, да у тој маси, иако је несретна интелигенција и државни систем доста политичке покварености у њу унео, ипак остало доста здраве језгре и здравих инстиката. Ја, морам ти признати, већ почињем сумњати у те здраве инстикте, кад ево на телу народном још непрестано живе паразити.

„Та зар народ нема снаге, да те паразите стресе са себе!

„И зар не може народ да избаци здраву, трезвену, корисну интелигенцију?

„Каква је то интелигенција, која може да начини тако грубе националне погрешке као што је ова несретна књига!

„Каква је то интелигенција, која нема ни трунке разумевања за Србију, за земљу, која је у тешкој борби, за земљу, у којој живе њезина браћа!

„Годинама сте ову земљу у јавности нападали, годинама сте јој углед у народу убијали, годинама се нисте разликовали од шмокова у бечким и пештанским редакцијама.

„Ви мрзите Србију и Србијанце — то ја знам, али се изненађујем, да своју мржњу тако цинички у јавности изливате.

„Ја разумем критику, и Србија треба велику и опширну критику, но кад је Срби изван граница критикују, онда треба у великој мери да су опрезни.

„Много се може рећи, све се може рећи, али све то ваља стилизовати. Горка се истина може рећи, па да не заболи; српским се државницима крупна пребацивања могу казати, па да се ипак народ у оном крају национално не деморалише.

„А како је написана та несретна књига!

„Право да ти кажем, ја сам добио утисак, да је ту књигу писала трула, покварена крв. У нашем народу има доста метиљаве фајте, и мени се чини, да и писац те књиге и његова многопоштована средина припада тој метиљавој српској фајти.

„Ти ћеш ми уосталом, као што се надам, о свему опширније писати, а држим, да ће за тебе ипак од интереса бити, што чујеш, какав је на нас утисак та метиљава књига учинила.

„Ми ћемо уосталом учинити своје, да ту појаву у народу довољно жигошемо; а ти, који знаш, да у нашем народу постоји ипак јавно мишљење, и то далеко здравије него оно у вашој читаоници и вашим кафанама, и који знаш, како смо ми националисте организоване, можеш себи представити, колико ћемо перја томе сулудом петлу почупати.

„Пиши ми, молим те, што опширније о појави те књиге и о средини, која ју је абортирала. Ти знаш, да ће то увелико интересовати и мене, а и моје и твоје пријатеље.

„Срдачно те поздравља

твој Недељко.”

*

„Коњички потпоручник Воја Ризнић, гонећи Турке од Велеса, данас јуначки погинуо. Учињено је расположење да се његово мртво тело пренесе у Београд.”

Старом Ризнићу се стегнуло срце од бола, кад је прочитао тај брзојав. Али је његов војнички, његов српски дух убрзо савладао тај бол и с пуним поносом помисли: „Јуначки је погинуо за слободу!”

Ко не познаје дух српскога народа и његову љубав ка слободи, а пратио је догађаје у овом рату за ослобођење потлаченога српства на Балкану,— тај је могао наћи стотинама узвишених примера са каквим су беспримерним пожртвовањем Срби родитељи пратили своје синове у тај свети рат. Могао се уверити, да је само Србину дато то осећање поноса и утехе, које је јаче од жалости за сином погинулим за слободу.

*

Они одреди српске војске што су после заузећа Скопља остали још ту, могли би се били прилично и одморити, да Скопље не беше пуно скривених турских војника и подмуклих Арнаута. По подрумима, магазама, таванима, разним стајама, — у сваком могућном скровишту налазили су их и обезоружавали српски војници. Налазили су тако скривена и покојег преобучена официра турског. То је преметање турских и арнауских кућа откинуло српској посади у Скопљу добар део онога времена што га је могла на одмор употребити. И све те зликовце и крвопије, који су тако срамно склањали главу испред српског мача, српска је управа заробила додуше, али је с њима најчовечније поступала. У очима тих нељуди је у исти мах пламтела и мржња и страховање за свој живот. Ненавикли заробљеному непријатељу живот поштедити или га неосакаћена оставити, зверским и уједно зачуђеним погледом звераху на српске војнике када их ови извукоше из скровишта и пратише их у притвор. А својта им запомагаше за пратњом: „Не уби! Не уби!”

Првога дана тих преметачина, мајор Жарко је пошао из свога стана и нашао се у тесној улици, закрченој одрпаном руљом арнаутских жена, стараца и дечурлије. „Не уби! Не уби!” хорила се вика те руље.

Кад се мајор Жарко приближио, руља притече к њему, опколи га и склопљених руку стаде из свег грла викати: „Не уби!”

Мајор тада тек спази да српски војници прате два Арнаута. Насмеши се и стаде утишавати ту светину и тешити ју да се не боји за живот заробљеника.

*

Али ти морам испричати један ванредно дирљив призор који уздиже карактер Србинов до највишег степена и показује његово хумано осећање у толикој светлости, да се од ње морају засенити очи целога културнога света.

Стојао сам са неколико официра на уласку у Скопље када је наша трећа армија, која је прегазила непријатеља на Косову, стизала онамо. Уживали смо у тактичном маршу и одличном држању наших непобедивих резервиста, кад нам упаде у очи необичан призор који нас је до дна душе гануо. У редовима војника, мало-мало спазисмо по којег где води за руку или носи на рамену, на руци или на плећима по једно Туре или Арнаутче, које су уз пут покупили. То беху деца коју су родитељи им напустили у бекству, да спасу свој живот. Замисли: српски војници спасавају децу својих душмана! Не питам би ли то учинили Турци и Арнаути са српском нејачи у сличним околностима, већ питам: би ли то још која војска учинила у просвећеној Европи? Уморен форсираним маршевима и непрекидним крвавим борбама, мучен глађу и злим временом, прост српски војник има срца и снаге да подиже уз пук и спасава напуштену децу оних крвопија српских, који су, пре неколико дана, на њега смртоносне плотуне обарали. Има ли од тога лепшег, узвишенијег, одличнијег и јаснијег доказа српској хуманости?

Срце нам је задрхтало од миља, гледајући тај дирљиви призор. Није нам падало на ум да ухватимо број те деце. Војници су ми доцније говорили да их има до осам стотина. Да ли ће, Боже, ова деца бити, временом, корисни грађани слободне Краљевине Србије, или ће остати у њима наслеђена зверска нарав, па ће и они, једном, кидисати с бајонетом на своје ослободиоце?.. Ми се надамо, додуше, да ће српска култура од ових курјачића створити поштене и вредне људе, али — све је у божјој (или у ђавољој) руци.

Једно је — и то нам је оправдана дика — што се данас даје констатовати. А ја бих то овако рекао: Нека „културтрегери” васцела просвећена света дођу овамо и нека од српских резервиста из треће армије, од наших простих сељака узму једну лекцију из науке о љубави ка ближњему.

*

Дан се смиривао. Стојанка је упалила кандило пред Распећем, на које је погледала и, затим, готово нехотично уздахнула.

Сутрадан је годишњица смрти капетанове. Она неће никуда излазити, пошто се зором врати са гробља, и тога дана неће никога примати.

Осећа потребу, да се сама у себе повуче, да у мислима преброди свој лепи живот са капетаном и своју жалост због смрти његове и због живота њезиног после смрти његове.

Живот је данашњи њезина жалост, јер дрво расцепљено на двоје болује и тужи.

Олакшања неког има ипак. Стојанка је живила у идејама капетановим, и живот у тим идејама био олакшање.

Рад на националној ствари умањавао је велики терет на срцу, а срце је оживљавало дахом идејама капетанових.

Стојанка извади из ормана увезану књижицу, држећи је у руци поправи стењак на кандилу, па затим седе и читаше рукописну књигу.

То су били капетанови записи.

Изнећемо неке од тих записа.

*

1. Војску држава држи у интересу народа.

2. Војска служи националним тежњама државе

3. И мали народи могу бити силни, ако им је војска добра.

4. Главна је погодба, да војска буде добра, ако њезина акција проистиче из откуцаја масе.

5. Добро оружје не значи још добру војску.

6. Добра се војска састоји из доброг официрског кора и доброг војничког материјала.

7. Добар је официр демократа тј. он слуша откуцаје народног срца.

8. Добар се официр не бави дневном политиком, но мора бити задахнут националном политиком.

9. Српски официр имаде врло великих задатака.

10. Српски официр има искључиво војничких задатака.

11. Српски официр ваља да буде савршен ратник.

12. Српски официр има националних и културних дужности.

13. Официр је члан српске интелигенције! Из дужности српске интелигенције официр се не искључује.

14. Официр ваља као и сваки други интелигент да проучава народ.

15. Официр ради на стварању народа.

16. Пре свега официр ради на стварању народа у војсци. Од војника ствара ратнике, људе, Србе.

17. Официр у војничкоме народу гаји добре народне инстикте, који су у народу латентни.

18. Буди војнику друг, брат, пријатељ!

19. Војник је човек. Који војник није човек, није добар Србин.

20. Официр није каста, него је друштвена чињеница. Официр  је као и други интелигентан члан друштва.

21. Официр ради на јачању националне мисли у друштву.

22. Официр ради на јачању културе.

23. Официр учествује у културној акцији свију врста.

24. Официру је дужност, да учествује у националној акцији. Ко не учествује у националној акцији, тај живи као чиновник, који ради за плату.

25. Официр не сме правити тајна удружења, али тајна братства могу постојати, ако служе општем народном интересу и ако су далеко од дневне политике. Таким се братствима, ако су сасвим идеална, помаже нациолна политика државе, и олакшава се рад родољубивих државника.

26. Све за народ.

*

Кад је Стојанка прочитала један део записа, девојка јој јави, да је дошао калуђер Хаџи Тома из Старе Србије.

— Пусти, — рече Стојанка, — оца Тому, да одмах уђе.

Стојанка му се обрадовала, јер је знала, да је месец дана путовао по Арнаутлуку и да ће јој много приповедати о стању многонапаћеног народа српског у ропству бугарском и арнаутском.