Оно што сам кроз све ове године рада са младим људима схватио да су отворени само за она знања која долазе од искрених намера наставника да разумеју њихове потребе и да буде поштована и њихова реч, идеја или мисао. И више од свега, да буду пажљиво саслушани и да осете синергију са наставником. Оно што најмање воле и прихватају су придике и модели, од којих су побегли очекујући да ће у храму знања показати своје таленте и своја посебна знања која су брижљиво неговали, дубоко у себи и чекали да, када дође прави моменат, поделе са неким у кога имају поверење.


Зар није то на неки начин и мисија сваког наставника да утиче на формирање слободне индивидуе која ће бити способна да се самостално и одговорно укључи у токове цивилизације којој припада? Зар нису и идеали демократског друштва да креира такве грађане који ће слободним и отвореним говором, у хармонији полемике и дебате, неговати демократски дух?


Међутим, негде се десио застој. Не само у комуникацији учитеља и ученика, већ у комуникацији генерално. Као да се још чека на ученика да буде спреман да би се појавио прави учитељ.


Теза ове књиге је да су масовни медији узнемирили тај природни развој знања и слободног мишљења, а с тим, наравно и језик и говор у јавном животу. Да ли су они, на неки начин довели и Универзитет пред стечајем, како је писао јос седамдесетих година прошлог века Жан Фурастје. Једино зебем од помисли да Масовни медији још нису ни узели пуни залет. Заробили су време данашњем човеку и истиснули мир и стрпљивост из њега и наметнули му једнообразност у понашању и мишљењу, чиме су знатно отворили могућност манипулације и контроле.


Млади у Србији су посебно рањиви зато што Медијско образовање, као предмет, који се у напредним земљама света изучава од предшколског доба, у Србији још чека на знак одговорних да буде уведен у редовне школске програме. А до тада, како, без методолошког и разрађеног научног приступа упозорити младе људе на велику штетност, физичког, али још важнијег, менталног зрачења које долази из разноразних екрана?


Један од начина да грађанин, како млади тако и старији, поново запоседне просторе свог времена и активно почне да учествује у креирању свог сопственог живота је да почне да употребљава говор на најефектнији начин. Зато, да би се очувао демократски дух, а по Веберу Демократија је и настала да би се грађанин заштитио од политичара, а ја бих додао и медија, потребно је неговати, поред осталих мера заштите, и вештину говора. Зар нису на тај начин, јавно на трговима и агорама антички Грци директно неговали своје чедо Демократију. А зашто то не би поново учинили у време када медији желе да нам одузму моћ говора и употребе нас за своје интересе. Зато је потребно да кроз специфичан стил изражавања сваки слободан грађанин искаже своје мишљење.


Први део књиге зато и говори о глобализацији и медијима, утицају масовних медија на јавни говор, на младе и њихов стил живота, о савременом развоју и медијима, потреби за медијском писменошћу, фабриковању јавног мњења.


Други део књиге је посвећен стилу и масовним медијима.


Трећи део књиге је посвећен значају комуникационих вештина у демократском друштву.


Четврти део књиге сачињавају текстови из америчке праксе и теорије које сам превео, јер сам нашао да ће они бити од велике користи не само онима који се баве теоријом, већ и онима који се практично баве овом вештином.


Ова књига се не бави историјатом Јавног говора. Постоји велики број књига које се баве тим проблемом у српској науци. Да напоменемо само неколико озбиљних аутора: Бранислав Нушић, Љубомир Тадић, Сретен Петровић, Сима Аврамовић и други. А да не помињемо масу књига у свету које се баве овом проблематиком. Ова књига се бави Јавним говором у контексту Масовних медија и техника које могу да буду од користи ученицима јавног говора данас.


Овде можемо и да поменемо Симу Аврамовића који наглашава да се у приручницима Јавног говора мало простора придаје историјату, већ се углавном усмеравају на прагматичка питања и савете (Аврамовић, 2010: 73) Правилно је приметио да је Јавни говор, у слободном преводу са енглеског Публиц спеакинг, мање окренут теоријским питањима и расправама, јер су непотребне за говорничку праксу, а више је усмерен на практичне савете. Још је Цицерон предсказао кризу Реторике као теорије и био далеки родоначелник практичнијег, модерног Публиц спеакинг приступа. (Ибид. 33)


Творац онога што се данас назива Публиц спеакинг је Дејл Карнеги (Дале Карнегие) који је почетком двадесетог века схватио значај ефективног говора у свим областима живота. Његов прагматични приступ је показао путоказ којим треба неговати вештину говора и тиме је отворио нову страницу историје Реторике. Надам се да ће ова књига отворити једно ново поглавље приступу јавног говора у времену када Масовни медији на сваки начин покушавају да угуше критичку живу реч , јер и Реторика и Публиц спеакинг могу упоредно имати своје место у образовању говорника. Једна другу не искључују. Напротив, сличности међу њима су веће него што на то указује наметљиво и форсирано истицање њихових разлика.


Нажалост, чињеница је да ми свакодневно, на овај или онај начин злоупотребљавамо свет у коме живимо. Да ли постоји неки тајанствени начин да се преусмери историјски ток којим се креће ова цивилизација? Сигуран сам да постоји. Ако се усмеримо на духовне вредности које сваки човек поседује и које су потиснуте хистеријом масовних медија и похлепношћу за материјалним. Увек потенцирам да смо ми духовна бића која преживљавају људска искуства. Да ли се људи слажу са тим или не, мање је важно, важан је тај израз на њиховим лицима као спонтана реакција на моје речи.