Збирке о нашим народним јелима, које су штампане у овој књизи Етнографског Зборника Српске Краљевске Академије Наука, представљају нам једну знатну страну народног живота: начин народног исхрањивања, врсте народних јела и вештину у њихову приправљању, до које је народ дошао нешто својим искуством у небројеним столећима у прошлости а нешто примајући туђе и прилагођавајући га својим приликама и потребама. Зато су нам ови описи, као и сви радови ове врсте, добро дошли. Они ће поред научне имати без сумње и практичну вредност, јер могу нашем свету послужити у многом погледу и као поука.

Припремајући по налогу Српске Краљевске Академије Наука ове две збирке за штампу, ја сам у свакој од њих задржао онај распоред, који је дао сам писац. — Станоје Мијатовић је свој опис народних јела (са прилогом о пићима) у Левчу и Темнићу поделио на групе према главним саставним деловима народне хране и код сваког од њих описао јела, која у ту групу спадају. Можда би се коме учинио бољи друкчији распоред: по врстама народних јела. Али је било немогућно мењати пишчев распоред без осетне штете по његов рад. Зато сам задржао његову поделу, а да би се ипак имао лак преглед свих описаних јела, истакао сам свуда и засебне натписе пред описом сваког појединог јела. — Лука Грђић-Бјелокосић је описао српска народна (али не само сеоска, него и варошка) јела у Херцеговини и у Босни у неколико мањих, згодно издвојених одељака (зимница; мрсна слана јела; мрсна слатка јела; посна слана и посна слатка јела) и у сваком је изнео поједина јела по азбучном реду. На тај начин је његов рад већ по себи био довољно прегледан, те се у том погледу није имало шта мењати.

Мијатовић је написао свој рад књижевним језиком истичући само засебне народне називе. Грђић је пак написао све чистим народним језиком, само што су му се на више места у изразима или у стилу поткрале погрешке рђавог књижевног језика, нарочито германизми. Исправивши све те погрешке ја сам задржао и многе особине Грђићева стила, за које мислим да су народне, и осим тога и многе облике, који нису књижевни него само говорни.

У Грђићеву раду имају и описи о грађењу свећа и сапуна. Ма да они не спадају у збирку о јелима, ипак их нисам изоставио због њихове вредности, нарочито због карактеристичних народних назива, којима обилују. Само сам удесио, да се штампају ситним слогом испод главнога текста.

Кад изузмемо рад др Симе Тројановића („Старинска српска јела и пића″ у Етнографском Зборнику, књига II), у коме има грађе из највећег дела српског народа, онда су ово прве збирке о нашим народним јелима (и пићима) у појединим крајевима. Зато штампање ових збирака може имати и још једну добру страну. Оне могу испитивачима послужити као углед за проучавање у другим српским областима. Испитивач се може послужити било методом прве било методом друге збирке, како му је згодније. У сваком случају пак ваљало би да је добро упознат с овим првим збиркама, те да јела и пића, која су у њима већ описана, не описује у својој збирци, изузевши ако има да истакне штогод, што је у његову крају друкчије.

Онима који би се прихватили овога посла, нарочито препоручујем, да трагају за оним начинима у готовљењу јела и пића, који су врло прости или старински, те су се или већ сасвим ивгубили и само их можда памте старији људи или се њима служе једино пастири, радници, сиротиња и сл.

др Јован Ердељановић

доценат на универзитету