Нови роман Дане Витор „Два лајка до љубави“ на веома сликовит, питак, али надасве реалан начин уводи нас у свет извитоперених моралних норми, ниподаштавања љубави, емоција, људскости, чистоте, искрености, племенитости, а величања неких других „вредности“ модерног друштва.

Већ сам наслов говори о апсурдности и варљивости виртуелне реалности. Facebook, као огледало изокренуте стварности, глумаца под маскама, рађања виртуелних емоција које бујају кроз илузију, ствара привид испуњења неостварених жеља, до тих размера да се то рефлектује на опипљиву стварност и животе појединаца.

Судбина главне јунакиње Софије, њене породице, њених љубави и пријатеља уводи читаоца у сурову реалност сјаја и беде једног друштва, у коме љубав као експресија душе губи сваки смисао. Заљубљени обично заволе своју илузију — јер сви видимо само оно што носимо у себи. „Оно што те данас повреди, сутра те чини јачим“ — наводи Дана Витор — и управо тако прелазећи трновит пут сломљене илузије о љубави, тражећи срећу, након многих препрека, Софија изнова проналази снагу и храброст да верује и да се бори за љубав. Срећа, понекад зна бити спора, али је достижна. Обично стигне, када спознамо шта је за нас заправо срећа. Насупрот томе судбине Ержбет и Весне позивају нас да размислимо о савести, као категорији која изумире. Срне падају, а кривци живе... Речи су често и мед и жаока, заправо најубиственије оружје, а људи често нису свесни последица свог чињења, односно не чињења...

Кроз судбине ликова романа питања се сама намећу — Где смо то сви ми? Где нам је фокус? Које вредности величамо? Коју стварност живимо? Свакодневно присутно одвајање духа и тела... тело као оруђе а шта је са душом? Коју цену она плаћа? Куда иде човечанство — ка светлу или тами? Да ли је стварност комедија лакрдијаша или трагедија реалности? Размислите о томе.

Сублимација ових редова је све више присутна проституција душе и вапај за променом... вапај за људскошћу, љубављу, емоцијом, племенитошћу и сједињавањем душе и тела. У том маниру Дана Витор износи — „Често се љубав повезује са годинама и младошћу, а не са душом. Душа нема године... она је безвремена категорија и она увек може да воли. За то је и створена“

Живот може бити мека стаза, трновит пут или лавиринт — запитајте се шта гајите у себи и који пут бирате? Исход је увек исти и једино питање које се намеће на крају је — Да ли је било лако? За ту лакоћу сте једино ви одговорни.

Јелена Андрић