*

Узбуђење које је настало по атентату немогуће је описати. До подне је изишло пет посебних издања разних новина у којима се до ситница описивао ток атентата. И, као обично, вести су биле најсупротније, чак и о пореклу самих атентатора. Али оно што се поподне јасно видело, било је нерасположење према Србима које је све више расло. Кад се сазнало да су атентатори Срби, изгледа да се ово нерасположење, видљиво и код Хрвата и код муслимана, почело постепено да организује, полагано каналише. „Хрватски Дневник” је бесрамним нападима на српско племе покушавао да распири клицу нерасположења у пожар. А кад су вештаци утврдили да бомбе потичу из крагујевачког арсенала, опште је уверење било да је атентат поручен из Србије, и да је Принцип био обичан плаћеник званичних кругова српских. Тај лист је чак тврдио како је он дошао с много новаца... Ми смо већ видели како је ствар стајала. Принцип је био само оруђе при извршивању онога што је хтела национално освештена омладина „Младе Босне”. А колико је ту удела имала званична Србија, најбоље се види по већ споменутом факту да је београдска полиција претресала станове неколицине сумњивих „емиграната” и да је српски посланик у Бечу уверавао аустријску владу да се у Босни, међу омладином, нешто спрема... Посредника је било, али они нису никога представљали у званичној Србији, чак ни организацију којој су приладали, и њихово снабдевање омладинаца оружјем чисто је приватан посао, ствар учињена на сопствену руку. Танкосићу, несумњиво, није било тешко да добије оружја из крагујевачког арсенала. Он је имао не само веза с официрима, него је те ствари чешће добијаo.

*

Није потребно ни спомињати да су се искази добијали насилним изнуђивањем. Сами атентатори смештени су, после врло кратких преслушања у полицији која су се вршила песницом и кундаком, у ћелије војног затвора. Ту су се страже нарочито појачале. Ислеђење од стране суда преузео је један необично крволочан човек, судски тајник Пфефер, покрштени мађарски Јеврејин: његов систем саслушавања био је врло „модеран” — једног по једног он је испитивао по неколико дана, до потпуне физичке и духовне изнурености. А по ноћи су, у по сна, улазили у ћелије војни кључари и затворенике били кључевима. Већ првих дана мобилизације, кад сам дошао у војни затвор, видео сам да Принцип полагано и промукло кашље. А био је снажан и физички развијен, и ако малог раста, — све сами мишић и напета тетива. „Сушица!” рекао ми је једном, док сам мео ходник пред његовом ћелијом. „Сушица!” прошаптао је кроз „бокету” — тако смо звали мали отвор на ћелији — и његово се око тужно осмехнуло.

*

Изгледа невероватно да је све ово могла чинити једна културна држава која је у Босну дошла као културни пионир Запада. Па ипак, све ове појединости терора које је она вршила на својим грађанима, само су један део онога што је стварно учињено. Нарочито од навештања рата кад су Срби проглашени „фоглфрај ”, слободни као птице у ваздуху које свако некажњено може убити. То је било време великих моралних и физичких искушења, последња, завршна епоха једне дуге епопеје патња. „Млада Босна” је та искушења свесно примила и храбро поднела. И примери њене моралне храбрости, нарочито у упоређењу са старијим нараштајем, тако су многи и необични да их је немогуће изнети у свим детаљима. Уосталом, за утврђење историјске истине то није ни потребно: и оно мало опште-познатих дела је довољно да се осети дух који је провејавао њеним редовима.

*

Иследник је отишао несвршена посла, и сутрадан га је заменио други. Упитах перовођу др Јураја Шутеја, кога сам раније познавао, како се зове јучерашњи иследник? Био је то Пфефер, мађарски или аустријски Јеврејин, човек кога је запамтио цео један нараштај, један од најобичнијих каријериста које је Аустрија на буљуке слала у Босну и од којих је цео режим добио своју оловну боју. Али, њима треба бити захвалан: њихов измећарски инстинкт учинио је од њих, у њиховим делокрузима, мале тиране. А позната је ствар да тирани рађају хероје.

*

Једног дана је Миловић дошао нарочито узбуђен. То је било оном приликом кад је један од бранилаца, мушки др Цислер, покушао да докаже да се атентаторима уопште не може судити за велеиздају. Босна није била аустријска, него је Аустрија у њој била само мандатор Берлинског конгреса, односно Великих сила. Он је доказивао да је анексија Босне била бесправан акт, да се убиство Фердинанда не може никако квалификовати као политички злочин у коме је садржан појам велеиздаје, јер Фердинанд за Босну није био ништа више до обичан човек. Г. Цислер је једини представљао у томе целом процесу једну светлу тачку; он је био, ту, једна мушка фигура која је устала у одбрану беспомоћних. Млади адвокат је, ишчекујући да сам буде оптужен, био протеран из Босне за свој подвиг. Учинио га је у најмучније време, у тренутку кад су аустро-мађарске чете улазиле у Србију, кад су прогони српског елемента у Босни били у пуном јеку и кад су плаћене новине дизале нечувену вику на све што носи српско име и српско обележје.