О Мемоарима, или, тачније, аутобиографији Пишчевићевој, рекао је Нил Попов у своме предговору да је „изванредно занимљива”: „Поред причања о службеној активности двојице писаца (и Пишчевићев син, Александар, написао је своје мемоаре; и они су дошли у руке Н. Попову), у тим мемоарским делима расуте су вести о њиховом јавном и приватном животу, као и о разним људима с којима су Пишчевићи долазили у везу или у сукоб. Те појединости дају живота читавом излагању и чине питање тих     дела изванредно занимљивим.”

По подацима које он даје, по предмету и времену о коме говори, његово дело попуњава једну велику празнину и замењује нам једну књигу која нам је недостајала. Писац је десет година старији од Доситеја, догађаји о којима говори почињу са 1744. годином. Слика живота коју она даје потпуно је нова, слика коју смо досад, али нестварну, имали само у песничкој визији Црњанског, коме су за његове Сеобе Пишчевићеви Мемоари добро дошли као грађа. Њих је и Црњански обилато користио.

На први, непажљив поглед то је једним добрим делом само приватна историја Србина официра у аустријској војсци, који је као дете од тринаест година пошао с оцем у поход на Француску, и одмах постао ађутант у пуку, оженио се са седамнаест година, и у двадесет трећој години, као капетан, прешао у Русију, где ће продужити ту војничку каријеру, пуну доживљаја и промена, испричану до најситнијих детаља, врло занимљива и карактеристична историја нашег просечног човека из средине XVIII века у Аустрији. –То је још и слика официра који је био обожавалац свог хусарског заната, коња, лепе униформе, каријере (те ствари су доста припомогле да остави своју отаџбину и отиде у Русију), уз то углађеног човека немачке, нарочито бечке културе (у Бечу је провео три и по године), који је својим родитељима говорио „ви”, који је редовно, чак и у трећем лицу употребљавао титулу „господин”. И уједно то је и слика доброг и умиљатог човека ведре нарави, у приликама досетљивог и пуног хумора.

Живо и занимљиво су описани и сви доживљаји из рата, и тај део јесте прва српска, добра слика величине и страхоте војничкога живота. Сличан је и опис пута од Новог Сада до руске границе.

Иако је, прешавши у Русију, одмах од границе променио тон и држање (био је, с једне стране, иако то не наговештава нигде, свестан да не може даље ићи у тражењу неке нове среће; с друге стране, и то изрично каже, био је, као и велики број Срба онога доба, идолопоклонички засењен Русијом царског сјаја из XVIII века), постао скроман, бојажљив, понекад и прекомерно понизан у дуготрајном молбеном ставу ради вишег чина, који је пропустио узети приликом доласка у Русију (тада му је чин био скоро нуђен), сву ту понизност показује у мери у којој ни изблиза није био то у домовини. Он ипак није дошао у Русију „у лов на почасти и чинове”. И Пишчевић и већина његових другова добро су послужили у војној организацији Русије. Пишчевић о томе говори хвалећи се помало, али искрено и поштено. Врло је живо испричан чак и опис насељавања на пустој земљи Славено Сербије). Осећао је како треба причању дати живота.