У животу сваког човека се као у огледалу одражавају путеви Божјег промисла, и у то се може уверити свако ко свој живот размотри са тог становишта. Све случајно и неразумљиво, све оно што је често резултат непромишљених чинова и пренагљених одлука, сви такозвани успеси и неуспеси у животу, радости и туге, све се то, размотрено при коначном свођењу рачуна сопственог живота, склапа у неочекиван и складан ланац узрока и последица, сведочећи о Оном Који управља судбинама света и човека, подређујући их Својим непроменљивим законима.

Разматран са тог становишта, живот сваког човека би представљао поучно сведочанство оних Божјих откровења која никад нису престајала, оних сталних брига, опомена, упозорења и неизмерних милости које је Господ увек изливао на грешне људе и које би обогатиле човечанство новим залихама оностраних сазнања кад би људи били пажљивији према свету око себе, мање горди и кад не би одрицали оно што на достигнутом ступњу свог духовног развоја не схватају.

Овлаш сам оцртао једну епизоду свог живота која ме је довела до познанаства са Царицом Александром Фјодоровном, а сећање на њу ће увек живети у мом срцу пуном највећег усхићења величином и чистотом Њеног духовног лика.

Много пре свог личног познанства са Њеним Величанством, од лица блиских Двору сазнао сам природу оне атмосфере која окружује Двор као и садржај духовног живота Цара и Царице, шта Их претежно привлачи и занима. Међутим, такође ми је било познато и да међу лицима блиским Царској Породици малтене нико није схватао природу духовног лика Њихових Величанстава нити јој давао тачну оцену. Збијена гомила лица чија су ми уверења била страна чврстим је прстеном окружавала Двор, заклањајући Цара и Царицу од народа, љубоморно чувајући своје привилегије дворана и никога не пуштајући Цару. У тим условима ми лично упознавање са Њиховим Величанствима није могло ни пасти на памет и до тога никада не би ни дошло да ме Св. Јоасаф Белгородски није чудесно довео 1910. године Господару Цару, а 1915. године Царици.

Од тог ћу последњег догађаја у мом животу, пуног дубоког мистичког садржаја, и почети...

Своје сам „Успомене” писао по сећању, на брзу руку, онако узгред, тако да су могуће грешке у датумима, извесни отклони од израза датих у наводницима, па чак и незнатне ситне омашке, а да и не помињем превиде услед тога што ми није све остало у сећању... Али, те се мане нису одразиле на оном главном, на суштини наведених чињеница. Те су чињенице биле, и због тога што их можда неће признати уста која не желе то да учине, због тога оне неће нестати ни из историје, ни из савести тих лица.

Задржавајући се на појединим чињеницама од личног значаја, можда с извесним сувишним појединостима, ипак не бих желео да ме осумњиче за намере које нисам имао... Нисам имао у виду личну рехабилитацију, већ рехабилитацију старе Русије, њеног старог начина живота заснованог на старим истинама које је обзнанио Господ наш Исус Христос и које су тако сурово замењене новим теоријама људских измишљотина: рехабилитацију свега што је било уништено и осрамоћено зарад успеха револуционарних достигнућа. Нарочито сам желео да покажем:

1. Сву моралну узвишеност и чистоту Господара Цара и Господарице Царице коју гомила није схватала само зато што је та висина већ постала недостижна разини просечног човека; желео сам да истакнем злочине једних и непромишљеност других који су допуштали саму чињеницу општења Њихових Величанстава са недостојним људима.

2. Желео сам да покажем колико је велик био опијум који је продро у све слојеве руског друштва, захвативши чак и владу и војску, те су у разарању руске државности учествовали не само непријатељи Русије, већ и они којима је било поверено чување Русије и који су бранили њене интересе.

3. Желео сам да покажем колико је велико било удаљавање руског друштва од вере у Божји Промисао и колико се човек узохолио, заборавивши да се судбина света и човека налази у Божјим рукама и да ремећење од Бога установљених закона неминовно повлачи за собом погибељ и човека и свих његових подухвата, према Божјем завету: „Моја је освета, ја ћу је узвратити”.

Николај Жевахов

Подворје Светог Николе

9/22. марта 1923. г.

Бари