Време које живимо и мисли наше, сежу у живот свих народа који су културом учинили богатство савремене цивилизације. Запитамо се понекад шта су то разборити људи далеких, древних цивилизација знали, што смо ми, беспотребно, заборавили. Мистична мисао Старог истока, хеленско откровење света, Вавилон, Египатска мистерија, нетрагом нестале Маје и Инке... О ближој нам прошлости, осим романтичне сете и улепшаних визура наших поимања минулог, готово, ништа. И није реч само о, за причу мање занимљивом, усавршавању оруђа за рад и расту производних ресурса, већ о свим областима људског живота. Чак су и биолошке баријере померене. Данашњи европљанин - двоструког је животног века у односу на претке из витешког доба. Већина нас не види јединство - ни времена, ни рода. И као што је будућност сваког човека одређена васпитањем и образовањем, човечанство своју - дугује науци, духовности, уметности. Без подстицања и развијања научних истраживања, не може бити ни најбитнијег обележја данашње културе - зависности од многобројних и веома разноврсних резултата истраживања. Наука више није привилегија, већ услов опстанка и развоја.

Од свих показатеља друштвеног напретка, најекспанзивнија тенденција раста - укузује на истраживања. При том је свако откриће отворен пут даљим проучавањима, а свако истраживање - откривање нових истраживачких поља. Тешко сагледив - раст броја најразноврснијих истраживања, од оних са атрибутом научних, фундаменталних, до сасвим практичних, сместили смо у само једну синтагму - научно-технолошка револуција.