Гај Јулије Цезар, према општем мишљењу највећа личност у историји римскога народа, и један од најгенијалнијих људи што их је дао људски род, потиче од племена Јулијеваца, које, опет према римској традицији, води поријекло од Јула, сина тројанскога јунака Енеје. Како је Енеја био син Анхиза и богиње Венере, то је код Римљана била и укоријењена традиција да у крви рода Јулијева, па према томе и у крви Цезаревој, има неке божанске примјесе. Таква околност и традиција је и руководила највећег римског епског пјесника Вергилија да пишући Енеиду, и уздижући до звијезда свога савременика цара Аугуста, индиректно укаже и на његова претходника Цезара, који је утро путеве Римској империји. Неколико година доцније, и други велики римски пјесник Овидије почео је своје познато дјело Метаморфозе стварањем свијета, односно хаосом, а завршио претварањем Јулија Цезара у звијезду те је на тај начин царску кућу уздигао до небеса. Цезар је рођен у Риму године 101, а према неким верзијама 100. год. старе ере. У 16. години изгубио је оца Јулија Цезара. Прво васпитање је стекао код своје умне и образоване мајке Аурелије, а затим код ретора Марка Антонија. Политиком се почео бавити веома рано. Како му је вођа народне странке Марије био тетак, а Цезар је поред тога био први пут ожењен Корнелијом, кћерком народног првака Луција Корнелија Цине, то се и Цезар приклони народној странци и на тај начин дође у сукоб са вођом оптимата Луцијем Корнелијем Сулом па побјеже из Рима. Сула ра је, додуше, доцније, на заузимање пријатеља, помиловао. Али он је већ тада уочио све Цезареве политичке квалитете и амбиције па је пред истим пријатељима говорио да се у Цезару крије више Марија.
Бојећи се ипак Сулине освете Цезар крену у Малу Азију и ту се показа као одличан војник. Приликом опсаде града Митилене он доби и прво одликовање — Грађански вијенац — (Corona civica). Да би се усавршио у говорништву, Цезар крене године 76. на острво Род код тада чувеног учитеља говорништва Аполонија Молона из Алабанде и ту се задржа годину дана. Том приликом заробе га гусари, којима је у шали пријетио да ће их једнога дана приковати на крст. То је доцније, пошто је платио велики откуп и био ослобођен, уистину и учинио. Послије повратка у Рим Цезарева је политичка каријера нагло расла. Најприје је изабран за војног трибуна, да би већ године 68. постао квестор, а 65. едил. Тада је, дијелећи бесплатну храну и приређујући сјајне игре, стекао код народа велике симпатије. Због тога се био толико задужио да је често говорио како би му требало више хиљада сестерција па да нема ништа. Године 63. постао је понтифекс максимус, 62. био је претор, а 61. налазио се у својству пропретора у Оностраној провинцији Шпанији гдје је водио борбу са Келтиберима и Лузитанима и побиједио их. Тада је стекао и назив — император. Он је године 60. са Помпејем и Красом склопио тројни савез, такозвани Први триумвират, а већ слиједеће 59. год. Цезар је постао конзул. Колега у конзулату му је био Марко Калпурније Бибул. Тада је издао и неколико значајних закона. По завршеном конзулату Цезар је добио мандат да као проконзул крене у Цисалгошску Галију и Илирик, а наскоро затим и у Трансалпинску Галију. Ту се освајајући Галију, за рачун римскога народа, задржао више од осам година. Када је сенат, заједно са Помпејем, бојећи се Цезареве велике популарности, покушао да му одузме команду и наредио да распусти војску и да се врати у Рим, Цезар отворено крену против сената и Помпеја и тако дође до грађанског рата. Прешавши ријеку Рубикон, он брзо среди и прилике у Италији, а затим пређе у Шпанију, гдје свлада Помпејеву војску. Затим се пребаци на Балкан и у одлучној бици код Фарсала, године 48, поново побиједи Помпеја. Вративши се у Рим Цезар буде именован 46. године за диктатора. Та част му је касније била додијељена на неограничено вријеме. Како се међутим у Риму налазио и велики број присталица републиканске странке, којима се Цезарева диктатура није допадала, скована је завјера и он је убијен 15. марта 44. године. Међу убицама су били и његови добри пријатељи Децим Јуније Брут и Гај Касије Лонгин. Поред свога државничког и војничког дара Цезарсе истакао и као одличан књижевник. Најобимније и стилски најдотјераније му је историјско дјело Забиљешке о галском рату Commentarii de bello Gallico) у осам књига. Од тога је седам Цезаревих, а осму је написао његов официр Аул Хирције. У Забиљешкама о галском рату описани су ратови које је Цезар водио не само у Галији, већ и у Германиш и Британији, гдје је постигао огроман успјех. Цезару је стало да овим дјелом оправда и себе и Римљане због окупације ових земаља и да укаже на своје огромне заслуге за Рим. Коментари су значајни како у историјском, тако исто и у географском погледу: у историјском, јер нам служе као првокласан извор за галске ратове, а у географском, јер је у њима доста вјерно изнесена не само топографија тих крајева, него су ту описани и народи и њихови обичаји, па се, дакле, Коментарима не користе само историчари, већ и географи и етнолози, па штавише и војни команданти. Друго, такође значајно Цезарево историјско дјело је Забиљешке о грађанском рату (Commentarii de bello civili) у три књиге. Како је Цезар ове Коментаре писао у тешким ратним приликама, чини се да их је писао на брзину па није чудо што су мањи и по обиму и по вредности, односно стилски слабији од Коментара о галском рату. Дјело је имало за циљ да се сва кривица за рат свали на Цезареве противнике и укаже на њихову политичку и државничку неспособност. Да би изгледао што објективнији, Цезар увијек употребљава треће лице, а никада прво. Због лака, једноставна и приступачна стила Цезареви Коментари се и раније, а и данас се употребљавају као класичан пример школске лектире. Уз Цезарево име везана су још три историјска списа: О александријском рату De bello Alexandrino), О афричком рату (De bello Africano) и О шпанском рату (De bello Hispaniensi). Међутим, сва три ова дјела по свој прилици нису Цезарева. Поред списа историјског карактера Цезар се огледао и у другим књижевним врстама. Написао је филолошко дјело Де аналогиа, затим трагедију Едип и неколико пјесама. Познат му је и политички спис Антицато. Цезар се бавио и астрономијом. Тако је у сврху поправке постојећег календара написао дјело О звијвздама (De astris). На томе је послу стекао знатне заслуге, јер је уз помоћ Созигена извршио реформу календара. Иза Цезара су остала и многобројна писма која имају књижевну вриједност. Он је издавао и прве новине у Риму, које су се звале Ацта диурна или Ацта публица, а садржај им је итприлике одговарао локалној хроници наших данашњих новина. Цезару су као диктатору биле доступне све ознаке једнога монарха. Носио је и шарену тогу, и тунику са палмовим гранчицама, и ловоров вијенац. Ковао је новац са својим ликом, а мјесец Qуинтилис, који је раније био пети, а послије седми, назван је његовим именом Iulius (јули). А што се тиче Цезарева физичког изгледа и држања његов биограф Светоније саопштава да је био висока стаса, бијеле пути, црних и живахних очију, уста нешто пунијих и ћелаве главе. Ћелавост је веома тешко подносио, јер је због ње често био извргнут подсмјеху својих противника. Стога му ниједно од свих одликовања није било тако драго, као право да увијек носи ловоров вијенац. Међутим, увијек је био гологлав, било по киши или сунчану времену. Борбу је водио или с коња или пјешке. У баратању оружјем био је необично вјешт, све је напоре веома стоички подносио, а велике раздаљине врло брзо прелазио. Што се тиче интелектуалних квалитета, сви истичу да је Цезар био надасве бистар и необично паметан, да је имао велику меморију, а нарочито велики говорнички дар. Уз ово сви признају да није био осветољубив и да је и личним противницима и побијеђеним непријатељима радо праштао. Цезару се приписују и многе изреке, које су већ постале пословичне. Такве су нпр. „Алеа иацта ест” (Коцка је бачена), „Вени, види, вици” (Дођох, видјех, побиједих), „Ет ту, ми фили, Бруте” (Зар и ти, сине Бруте). А у коликој је мјери био амбициозан, свједочи и његова изјава да би „волио у селу бити први, него у Риму други”. Све се ове изреке и данас у многим приликама врло често и веома практично користе.

др Ахмед Тузлић