Колико је само у последњој години изненађења за стару Европу, која је била успавана и слепа пред сталним напретком балканских народа. Она их је сматрала као децу под њеним старатељством и њеном високом заштитом!

До скора у Турској и у Балканском полуострву она је видела само пространо поље за своје финансијске операције.

Међутим време је учинило своје. Мали су порасли. С узрастом добили су и вољу да постану господари своје судбине и своје будућности. Гледстонова реч: „Балкан балканским народима“, постала је њихово правило вере.

Турска се показала немоћна да изврши фамозне реформе, којим би се поправила судбина потиштених. Турчин навикнут, од пре пет стотина година, да буде апсолутан господар раје, није хтео да се одрече својих завојевачких права, а велике силе показиваху се немоћне да измене такво стање ствари.

Како је Европа, или боље рећи Аустроугарска као највише заинтересована, претила да у 1912. покуша још један „оглед“, Балканци се, сада већ пунолетни, сјединише да сами реше своју судбину. Тако се роди српско-бугарскогрчко-црногорски савез.

Министар спољашњих послова у Цариграду, Норадунгијан ефендија, слатко се насмејао пред претњама Балканаца, вољних да сами Турској наметну реформе у Маћедонији. Веселост је захватила целу Европу кад је било речи о ултиматуму. Али су се Балканци последњи смејали.

Нажалост, после победа, које задивише свет, а и њих саме, они показаше да су, и поред својега узраста и дораслости за крупна дела, још задржали код себе лакоћу и младићску безбрижност.

Србија и Бугарска отпочеше једну жалосну распру око савезног уговора, који им је уз победе прибавио увећање територија и поштовање Великих сила, стварајући од њих, због њиховог јединства, нову силу с којом би се ваљало рачунати у европској равнотежи.

Аустроугарска, вазда противна зближењу, ма и економском између Србије и Бугарске, није пропустила згодну прилику да појача неспоразум између ова два народа у распри. Она стаде уз Бугарску, разметљиву са свога новога пријајатељства.

Русија је желела да се српско-бугарски савез одржи. Петроград је наваљивао да ове две словенске државе решење свога спора повере цару као највишем судији. Обе су се стране најпре устезале, најзад су пристале на ово мирољубиво решење, док један фаталан човек, persona grata краља Фердинанда, са пакленим планом који беше сковао, не одлучи да питање реши једним ударем изведеним на његов начин.