Ова новела написана је у зиму 1830, на три стотине миља од Париза; према томе, у њој нема никаквих наговештаја о догађајима из 1839.
Много година пре тога, у време кад су наше армије прелазиле Европу, случај ми је доделио стан у кући неког каноника; то је било у Падови, срећној вароши Италије; како се ово борављење продужило, каноник и ја постадосмо пријатељи.
Пролазећи поново кроз Падову пред крај 1830, похитао сам кући доброга каноника; њега више није било, то сам знао, али сам хтео да још једанпут видим салон у коме смо провели толико пријатних вечери, за којима сам доцније тако често жалио. Затекао сам у њој канониковог синовца и његову жену, који ме дочекаше као старог пријатеља. Наишло је неколико личности, и растали смо се врло касно; синовац је поручио у кавани Педроти изврстан замбаљоне. Што нас је нарочито задржало, то је историја војвоткиње Сансеверине, коју је неко поменуо и коју је синовац био тако добар да у моју част исприча у целини.
— У земљи у коју идем, рекох пријатељима, нећу проводити вечери као што је ово, и да бих прекратио дуго време, написаћу новелу из живота ваше љупке војвоткиње Сансеверине. Угледаћу се на вашег старог приповедача Банделу, аженског владику, који би сматрао за злочин да пропусти истините доживљаје њене историје или дода нове.
— Кад је тако, рече синовац, даћу вам летопис свога стрица, који, што се тиче Парме, помиње по неку интригу с тог двора у доба кад је војвоткиња на њему ведрила и облачила; али, пазите! ова историја није нимало морална, и сад кад се ви у Француској хвалите јеванђелском чедношћу, она вам може створити глас једног злочинца.
Објављујем ову новелу не мењајући ништа у рукопису из 1830, што може имати две незгоде.
Прву за читаоца: пошто су личности Италијани, они ће га можда мање занимати, јер се срца у овој земљи доста разликују од француских; Италијани су искрени, добродушни и, нимало снебивљиви, говоре оно што мисле; сујета код њих избија само на махове; тада се претвара у страст и зове се пунтиглио. Најзад, сиромаштво код њих није срамота.
Друга се незгода тиче писца. Признаћу да сам био тако смео да оставим личностима сву храпавост њихових карактера; али у накнаду за то, што отворено изјављујем, најморалније осуђујем многе њихове поступке. Нашто им приписивати високу моралност и привлачне стране француских карактера, који воле новац изнад свега и никад не падају у грех из мржње или из љубави? Италијани ове новеле сасвим су друкчији. Уосталом, чини ми се да кад год човек отпутује две стотине миља с југа на север, увек наилази на нов предео, као и на нов роман. Љубазна каноникова снаха познавала је добро, и много волела, војвоткињу Сансеверину, и она ме моли да ништа не мењам у њеним доживљајима који су за осуду.

23. јануара 1839.