Ова књига о Првом српском устанку, која је прва свеска трилогије историјског романа, није писана по поруци. Писац се у неколико прилика уверио да му није могућно писати силом. Намера је постојала још давно, да се тек сада приведе у дело.

Изабрани пут је био нов и тежак, личности огромне и догађаји судбоносни. Све је дакле било ту да писца одведе даље него је то желео. Можда је историјски роман о великим људима један од најтежих у књижевности. Није у питању само створити атмосферу, не фалсификовати историју и остати непристрасан и поред љубави које је писац у овом случају имао за своје јунаке. Много је било теже оживети их, дати их вероватне, људске, објашњене, могућне. Најтеже је било помирити предање и историју и пронаћи у тим двема чињеницама оно што је највише ковитлало онако масивну душу као што је била Карађорђева. Исто тако је било писцу тешко да сазна колико треба веровати онима који су писали о Карађорђу све до краја деветнаестог века и писали га „Вожд”, с подсмехом, као Милићевић у Поменику. Ако ово дело, строго узевши, не доприноси много новога у историјском погледу, писац је покушао да објасни Карађорђа и да укаже на извесне неправде, бачене некада сувише олако и неразумно на његову огромну личност.

За писца, као и за многе друге, Карађорђе је генеза свега. Он је жртвовао себе своме делу. Његово чудо и снага се налазе у скромности и умерености његовој, у чудесној равнотежи силе и несебичности. Све оно што је од њега учинило „кариатиду” нашег народа, како би рекао Тен, одговарало је унутрашњем ритму и снази душе, ономе што је носио од непобедног у себи: од камена лица и женског гласа у џиновскоме телу до душе, пламене и плаховите, упаљене за добро народа, са чега је био предао себе на живот и смрт свима нама.

Први Устанак је Библија наше слободе. Први учитељ родољубља у нас, Карађорђе је подстрек, храна духовна, нова и незнана душа народна из онога доба. Прво причешће слободом долази од њега. Нико боље од њега не води изворима отпора нашег народа. Оспоравати или му умањивати заслуге, то је бацати мртву тежину на већ претеглу страну теразија. Он је завршио своје време, свој пролаз кроз историју, и оставио тестаменат који никаква познија истраживања по библиотекама не могу никада оборити. Покрети оних времена којима је он дао душе, поновили су се после сто година, да би се суочиле ишчезле генерације са садашњим, да би се још једном увидела истина.

Карађорђев живот је био страховита трагедија, страшнија од сваке коју људски мозак може да замисли. Привлачна снага његова за писца овога дела била је и у томе. Нико није више имао родољубља, јунаштва, генија, снаге у акцији ни живот који је био ремек-дело од доживљаја од рођења па до смрти под сикиром. Нико на себи није носио толико тежине судбинског, фаталног али и грандиозног. Ничија снага није била толико исконска, као Карађорђева, и праскала као метеор над читавом земљом.

Он је владао народа ради. У гомили великих људи из Првога и Другога Устанка, Карађорђе је с Вишњићем једини био необичан човек. Зато он има да привлачи себи све отворене и страсне природе, сањалице и песнике, психологе које придобија тајанственост једне крупне душе, јер Карађорђе је предмет који храни. У центру наше новије историје, Карађорђе је насушни хлеб, без којег би се помрло од глади. Вожд, геније и визионар, Карађорђе је ушао у легенду више него ма ко из његова доба. Ту је тешко одредити где се свршава предање а где почиње историја. Али, и поред свега тога, он је светлост за сваки случај, пример, подстрек, и охрабрење; други су познија реализација, позније искоришћавање његових искустава, које је он платио животом. Његово дело то је читава васиона пробуђених душа; оно има сав блесак сна и сву силину нечега стварног и оствареног. Ко је гвоздена конструкција наше слободе, којој ништа не могу познији пожари. Нико у стварању једног великог дела није био већи и природнији од Карађорђа, па је, ваљда стога, примио највише прекора. Нападали су га и они који су били свесни да је Карађорђе имао у своме животу тренутака који су вредели више од целога живота појединаца. Чист и светао, занесен и поштен, било му је суђено да не влада и да не брани престоље исукана мача у рукама. Потрзао је пиштољ, само никад себе ради. Никада се његове жеље не сложише са онима који су били гладни славе и богатства. Није му то била могућно. Носио је у себи, силније од свакога, све оно што се од јада и трпљења било нагомилало у току векова. Оптуживан често са суровости, нико досад није успео да докаже да је био свиреп да би сачувао свој престиж. Мало је ко запазио једну особину за коју знају само истински велики људи: опроштај. За нападе на себе лично, за буну противу себе опростио је Вељку, Миленку, Милошу, Цукићу и многим другима. Можда је баш зато успео да у једном чудесном напору, у току од девет крвавих година, искористи све снаге, којих је било у то време у народу.

Навели смо већ како је тешко одвојити предање од историје кад је у питању Карађорђе. Зато се писац није ни старао да свој рад лиши привлачности легенде. Често пута је легенда сигурнија од историје, јер нема суда, нема ревизије. Уосталом, ово дело говори о џиновима. Како се не послужити свачим што је остало после њих? То су једини разлози који су навели писца да делу да ову форму друге две свеске ове трилогије историјског романа објасниће, доцније зашто је то било потребно. Не може се друкчије писати о Карађорђу и Првом Устанку, кад је у питању дело маште, него с претеривањем у метафори.

Бордо, марта 1930.

Господин Стојан Живадиновић је имао за свој таленат изванредно плодан терен: Карађорђа и хиљаду осамсто четврту. То доба, које представља нашу народну обнову, пуно је снажне грађе за један еп и роман. После пуних четири стотине година страшног горског мрака, традиција и жива народна историја, уз сарадњу снажних сокова који круже кроз народни организам, избијају из људи, из земље и непроходних шума, почињу, уз прасак и вихор, на страшној балканској ветрометини, да обнављају нашу Државу. Карађорђе, пун исконске снаге и старог предања, оживљава их, баца се у страшни сплет истока и запада, севера и југа, и уноси ватру у стару турску зграду. Балкан је сав задрхтао од земљотреса његовог Устанка. Претходно потмуло тутњање у духовима целе Шумадије брзо се развија. Стари ускочки темпераменти и страшне воље за слободу и независност који ће доцније у нашој политичко; историји дати пуно стваралачких доба, стихијски избијају из Карађорђа и његове дружине. Вожд намеће своју несаломљиву вољу масама, буди предања и душе и, с будацима и мотикама, противстаје једној великој царевини.

На томе терену све је као замршено клупко. Чудан сплет свих историјских чуда. На томе страшном месту, између Азије и Европе, загушило се много раса, утицаја, политика, психологија, етнографија. . . Сви су се путеви ту укрштали: илирски, трачански, аварски, хунски, грчки, римски, византијски, аустро-немачки, руски. . . Али и покрај свега тога остало је, као основно и стваралачко, нешто дубоко расно, што смо ми баштинили, уобличили и управили на конструктивно и стваралачко. Карађорђе и Устанак, као и све доцније манифестације, носе баш то обележје, и ту је тајна успеха нашег који доноси велико данашње Уједињење. И то наше балканско, то је ово: јако осећање државне мисије, до сржи прожмани духови предањима, снажна воља за слободу и независност, пркос пред опасношћу, стихијска снага, витештво и издржљивост кад је у питању Држава, прекаљеност карактера, снажна етика „на страшном месту постојати”, са сунцем на глави.

Карађорђе и Устанак то представљају. У те карактере и грађе, бујне и силовите, пуне коса и беса, способне за најсмелије подухвате, набијене необузданим горштачким вољама којима нико не може да стане на путу циља, ушао је г. Живадиновић. Пре њега су у те балканске стихије, нарочито у оне раније, улазили наши највећи уметнички чаробњаци: Народне песме, Његош, Мажуранић и Мештровић. Улазили су и други, али са мало или потпуно без успеха. Улазило се с месним или временским ознакама, с декором и етнографијом, али у балканско чудо ни велико и „под осветљењем”, врло мало.

Г. Живадиновић је успео да уђе у неколико од тих балканских карактеристика на пун епски начин. Иако, углавном, реалистички расположен, ширина и машта за ову грађу му није недостајала. Дивље, сурово и стихијско у карактерима и темпераментима, у покрету маса и описима предела и оно сурово и оно основно динарско код наших горштака, дано је с пуно снаге. Напони страсти, запенушеност и бес, лавине бујности, избијају у вртлозима у овом његовом епу. Низови џинова и гранитних воља од Карађорђа до Глише харамбаше, ређају се у својим вагнеровским размерама. То су разиграна кола напора, воље и страсти, које се пенушају као надошле реке. Све су то снаге као природе, људи одваљени као стење с кршева, с темпераментима који кипе и чине поплаве кад су под акцијом. Промичу џинови од људи, с јагњећим шубарама, тешким вуненим оделима и костретним торбама, мрка лица, тешких погледа, који се, кад их запали страст борбе и акције, развијају у тешке епске размере и носе бујицама своје дивље снаге, страшне динарске напоре и бујности. Вечера браће Јаковљевића је киклопска и раблеовска. Затрпавање живог младића, сдмах на почетку романа, пуно је страшне балканске суровости. Описи Карађорђа и Главаша пуни су наше старе снаге и јачине. Као лава сливају се из духова и карактера, потмуло заталасаних и до сржи узнемирених снага и јачина, бес и необузданост. Све је пренапето, бесно и плаховито. Сцена кад се Младен, после победе над Кучук-Алијом, преобучен у турско одело, хоће да провуче у Београд, пуна и крцата ужаса и сва дрхти од дивљине. Глава Младенова на рогу једнога вола, кога су Турци разбеснили да с њом појури устаницима, као и сцена кад брат носи ту главу о рамену мајци, остају у памети неизгладиве. Има ту и развучености и пренатрпаности, чак и претераности, али не треба заборавити: да таленти прелазе и преко граница својих талената и, друго, што извињава прво, да су то динарске сцене и балканске и да, према томе, претераност никад није довољна.

Цео роман је пун снаге, дивљине и сировости конструктивне и стварлачке снаге, из које избијају бес, запенушаност, бујице страсти и нагона и пожар свих емоција мушкости и хероизма. Све је завитлано и распламтело. Крв шиба у небеса. Подухвати су силовити. Голим шакама се хвата за усијано гвожђе и снагом воље разбија силно једно царство. Кад се роман заврши и човек врати на нормалу, има се утисак да се враћа из неке земље џинова у којој су све конструкције за читав низ копаља више и шире.

Господин Живадиновић је у своме покушају успео.

Бранко Лазаревић.

Приступајући раду друге свеске трилогије историјског романа (од које је Карађорђе прва) писац је, нажалост, морао да води рачуна о томе да у животу скоро свих знаменитих људи из Првога устанка сенка заузима највеће место. Пишчево осећање за Вељково херојство и погрешке, као и за величину Карађорђеву, не може се ставити ни у какву филозофску формулу о схватању историје, пошто се то није желело у писању овог популарног дела, јер је историја послужила само као хроника, нажалост доста сува и непотпуна.

Из тог малог материјала, писац је покушао да разуме једну тако чудну душу као што је била Вељкова. То му је било отежано тиме што нико од људи из Првог устанка није толико био заљубљен у сопствену душу, као Хајдук Вељко. Иако он није био онако велика и трагична личност као Карађорђе, ипак је немогућно ставити га у исти ред са осталим војводама из Првог устанка. Загонетност његове личности привукла је писца и нагнала га да потражи шта је у његовој раскошној души било људског, ванљудског и народног, шта претераног и шта истински херојског. Нема ни у једном нашем јунаку из блиске прошлости толико херојско лирског, распусног, ритерског, непредвиђеног, несвесно сировог или доброг, али сувише свесног свога имена и славе стечене једино сабљом. Ако свако људско доба доноси увек нечега новог психолошки и етички, Вељко је један од најчистијих представника доба из Првога устанка, нова душа најбоље исказана једна од оних које ће Карађорђе да пренесе на идуће генерације и да им да снаге за идуће дуге напоре и трпљења. Ако Вељко не може да занесе у оноликој мери машту гомиле као Карађорђе, ипак је легенда о њему нешто најлепше и најчудније. Његова велика и ненасита душа носи у себи, кроз раздаљину од пет векова, сву машту косовске епопеје и сву величину Првога устанка. То је и навело писца да баш њега изабере као главнога јунака за другу књигу ове трилогије. Подаци о Стевану Живковићу, Ивану Југовићу, Добрњцу и Миленку Стојковићу унесени су у дело према писаним подацима нових и старих наших историчара. Писац се и овога пута старао да историју одвоји од маште, да истини да место које јој припада, и у томе погледу може мирне душе да пружи своју другу свеску читаоцима.

8. новембар 1931. Диселдорф.

Убиство Карађорђево је камен који је Милош Обреновић бацио у историју; камен који је дуго лутао кроз васиону и вратио се да падне на последње изданке Обреновића. Оруђе Милошево, историјска будала, један од најтежих злочинаца у нашој целокупној историји, властољубиви слабић, с нечим неприродно ропским чак и за човека који је запамтио време пре Првога устанка, Вујица је једино са свога злочина остао да се помиње уз Карађорђа и Милоша. Убиство Карађорђево га извукло из мрака у коме би се несумњиво изгубио и ставило га под крваву светлост злочинца.

У крвавој и краткој трагедији која је наступила 1817. године с Вождовим повратком у Србију, Карађорђе је једини остао неокрњен као личност и морална вредност. Доцнији догађаји у нашој историји показали су да могу једино да буду у праву само хероји који су се својим делањем успели до на врх. Убиство Карађорђево, извршено је без бирања средстава, недостојно његове велике личности, бацило је огромну тежину на будућност Милошеве династије, на равнотежу њене судбине, и одгурнуло је одлучно на страну неминовног испаштања. Убиство Карађорђево није било само судбина једне велике душе него и једне велике прошлости, која није била само Карађорђева већ и читавог народа.

Сачувана је легенда о томе како су Вујица Вулићевић и Никола Новковић били кажњени због убиства Вождова; историја је забележила на какав су начин и због чега ишчезли потомци онога који је наредио убиство Вождово. Сама брзина испаштања, тако муњевита за физичке убице Карађорђеве тако рафинирана за осамдесет година постојања Обреновића, показује колико је Карађорђево убиство било неправедно и незаслужено и колико, можда има истине у тврдњи Кантовој да казна мора да дође да би се успоставила морална равнотежа, прекинута злочином. Цео Милошев успех се налазио у Карађорђу: морални и материјални успеси у ономе што је створио Први устанак, у великодушно понуђеним дукатима из кумбара закопаних у Тополи и заузимању Карађорђевом код Руса да се Милошу притекне у помоћ. Неправда је била исувише велика и злочин необично тежак да би се могао друкчије искупити. Сви они који су убиством Вождовим изазивали правду примали су после од ње ударце од којих се више нису могли опоравити.

31. августа 1932. Диселдорф.

Писац