Пјесме које чувају традицију

Коме је намијењена збирка Чуваркућа и друге песме Власте Ценића? Одговор је врло једноставан: свима! Могу (и треба) да је читају дјеца, треба да је читају и старији; најбоље би било да је заједно читају дјеца са својим родитељима, бакама и дједовима, јер ова књига и позива на окупљање породице, на враћање неким старим, помало заборављеним вриједностима.

Гдје би требало држати ову књигу? У домаћинској кући, крај иконе породичне славе и старе породичне фотографије. Опет зато што она позива на окупљање, на чување традиције.

Власта Ценић написао је заиста занимљиву, добру и веома нам потребну књигу пјесама. Наслови циклуса (Песме кућанице, Гардероба прохујалог доба, Све, све, али занат и Дубоки су корени који мене чувају) и сами довољно говоре о тематско-мотивској одређености овог остварења. Читалац, нарочито млађи, онај пред којим се и у причама губи много тога што представља традицију народа коме припада, из ових пјесама сазнаће шта је то кућа, али не она обична грађевина какве данас срећемо по урбанизованим насељима, већ породична кућа пуна топлине, изнад чијег се крова, поред роде, извија плавичаст стуб дима, она кућа коју у народном говору и стваралаштву симболизује огњиште, дакле кућа која има свој праг, сљеме, темеље, колијевку која се пуна њише, прозоре у нашу историју и будућност... Ту су, затим, пјесме о опанцима, гуњу, тканици и другим одјевним предметима који припадају традиционалној српској ношњи. Наравно, такве гардеробе, као ни предмета који су негда служили при обављању свакодневних послова нема без грнчара, ковача, колара, бачвара, ћурчија, корпара, абаџија, мутабџија, бомбонџија, а сва та стара и углавном заборављена занимања и те како су била добра инспирација за врцаве пјесме које се читају у даху.

Коначно, духовна традиција такође је Ценићу послужила за руковет врло лијепих пјесама које се без двоумљења могу сврстати у родољубиву поезију. Пјесме Власте Ценића карактерише ритмичност која носи и узноси. Стално смјењивање метрике доприноси томе да монотоније у овој књизи нема ни у назнакама. Напротив, пјесме су живе, полетне, готово пјевљиве и лако се памте, јер у читаочевом памћењу дуго одзвањају након што их прочита. Рима је свјежа, неистрошена, савим природна и функционална. …

Oво ће бити књига потребна свакој кући. Завод за уџбенике требало би да је објави и школама препоручи као допунску лектиру за познавање природе и друштва, а посљедњи циклус (Дубоки су корени који мене чувају) има доста пјесама, нарочито оних посвећених прослављању Васкрса и Божића и о Светом Сави, које би могле да се користе и у настави вјеронауке.

Новој збирци пјесама Власте Ценића желим срећан пут у читалиште!

Бања Лука, 23. 3. 2023. Ранко Павловић

Поезија за све узрасте

У Балзаковом роману Чича Горио разбојник Вотрен подучава младог студента Сигоњака: „У високо друштво треба улетети као тане или се увући као куга“. Власта Н. Ценић је у друштво наших понајбољих савремених песника за децу и младе улетео као тане. Учинио је то са својих двадесетак збирки, бројним запаженим наступима на фестивалима и смотрама поезије по Србији и суседству; овенчан је и са неколико угледних награда („Булка“ у Црвенки, „Гордана Брајовић“ у Алексинцу, „Златно Гашино перо“ у Лазаревцу...). Нашао се у антологијама и у нотним свескама.

Ценић је део групе савремених стваралаца са југа Србије (Мирослав Цера Михаиловић, Виолета Јовић, Зоран Вучић и др.) која, без трунке комплекса инфериорности, ствара и на призренско-тимочком дијалекту; она обогаћује језик књижевности на којем су стварали Бора Станковић и Стеван Сремац, афирмишући поједине делове тог дијалекта специфичностима чак и говором појединих села – у Ценићевом случају то је родно Кочане (стотинак песама, писаних стандардим језиком, аутор је са пет наслова „закитио“ збирку баш кочанским говором). Верујем да не грешим ако кажем да је део списатељског стваралашта на дијалекту више допринео Ценићевој популарности него онај на стандардном језику. У истом колу су и научни посленици, лингвисти са тог подручја (најновији пример је Речник Алексиначког Поморавља чији су аутори др Недељко Богдановић и Маја Радоман Цветићанин).

За поезију Власте Н. Ценића у овој збирци вреди све што сам, недавно, изрекао у тексту Матерња мелодија села Кочана („Политика“, 15. јануар 2022) поводом збирке Село сас један падеж. Поновићу.

Власта Ценић је песник детињства и стихује за најмлађе, али, попут неких врсних стихотвораца у нас ( понајпре Мирослав Антић, Душко Трифуновић и Добрица Ерић), његови слушаоци и читаоци су и времешнији; сви су имали детињство, а потом неугасиву носталгију за њим. Песник је близак ставу Исака Башевиса Сингера изнетом у есејистичком разматрању стваралаштва за најмлађе: „Не пишемо само за децу, већ и за њихове родитеље. И они су озбиљна деца“.

Уосталом, Крлежа је истицао како „оно што смо видјели на почетку својим властитим дјечијим погледом, било би заправо све“ (аутобиографска проза Дјетињство 1902/03). Ценићеви стихови заиста разгаљују и младост и старост, они су за добро расположење. Он се дао у римовање најобичнијих дешавања у родном Кочану, и не знајући, можда, за став Витолда Гомбровича (Дневник): „И лет уметности мора имати еквивалкент у сфери обичног живота, као што сенка кондора пада на земљу“.

У Г. Милановцу, 22. маја 2022. Бошко Ломовић

О аутору

ЦЕНИЋ, Власта Н. / Топличко Кочане, Дољевац код Ниша, 10. октобар 1957. Отац Никола, радник, „Нискоградња“, Ниш; мајка Јаворка, р. Николић, из заплањског села Дукат, домаћица. Основну школу завршио у Дољевцу,1972, а учитељи у Кочану били му Евица и Миодраг Станковић. Завршио Машинску техничку школу у Прокупљу, 1976, и Вишу педагошку у Призрену, 1979. године. Југословенску књижевност и српски језик студирао у Скопљу и Приштини. Пише поезију за децу и вечиту децу. Посебна особеност су му стихови на дијалекту југа Србије (неколико таквих песама унете су и у ову књигу). Најпознатије књиге „Бате ће се жени“ и „Село сас један падеж“ на призренско-тимочком дијалекту. Заступљен у више антологија поезије за децу. Неколико његових песама је компоновано за дечје музичке фестивале.

До сада објавио 20 књига.

Награђиван: Најбољи наставник на простору бивше Југославије; Најбољи едукатор Србије; „Булка“, Црвенка; „Гордана Брајовић“, Алексинац; „Златно Гашино перо“, Лазаревац...

Записивач народних умотворина југа Србије (књига „Кладенче“, лирске народне песме дољевачког краја). Идејни творац и организатор манифестације „Сусрети просветних радника књижевних стваралаца за децу“ у Основној школи „Вук Караџић“ у Дољевцу, у којој је радио као професор српског језика, и манифестације „Кочићеви дани“ у Кочану.

Члан Удружења књижевника Србије.

Живи у родном Кочану испод брда Рујника. Дане му улепшавају унук Новак, супруга Свилка, син Иван и снаја Ивана. И три свете реке Србије: Јужна Морава, Топлица и Пуста река.