Праскозорје – некоме крај, некоме почетак. Лењивцима незнаница. Лењивци преспавају сваки почетак и никада не упознају крај. Они вреднији би да тада отворе очи, у нади да ће се у том међумраку родити њихов светлоносни пут. Праскозорје – нити кука нити пева, нити убија нити рађа, нити сумрак нити зора. Оно је тајна, трен који збуњује, паметна ћуталица. Није нада – дође јој као дете, није жеља – дође јој као родитељ.

Постоји легенда која каже да је некада давно један младић видео срећу како јаше на ветру. Ветар је деловао непокориво, хрлио је право ка њему. Срећа, чврсто прикована уз ветар, очекивала је, у најмању руку, да се младић силовито супротстави. Без милости нападне и покори ветар. Хтела се наћи у младићевом загрљају. Међутим, стихија је била пребрза, а младић поспан. Годинама након тога недоспавани дечак јурио је протутњали ветар, не би ли достигао одбеглу срећу. Никада је није достигао, она је сада миљама далеко. Утучен момак убеђивао је себе да је сусрет са срећом био само сан, да је то још само један привид и престао је марити. Није умео разазнати да се будан нашао сред праскозорја почашћен приликом. Безвољан да се још који пут пробуди у то доба, довека није схватио носе ли ветрови срећу или је она део лукавог сна. Младић никада није оседео у мудрог старца. Умро је у сну. Или од снова. Много пре своје физичке смрти. Умро је од недостатка храбрости, од битке која га је чекала, умро је у чекању. Опака болест за човека, лек се тешко проналази. Дубоко је сакривен у свакој од жеља, но човек је кадар да открије цели свет, али не и себе. Легенда каже и то да се тако мртав вукао улицама поплочаним безнађем, не пркосећи никоме и ничему. Једино што легенда таји јесте број живих мртваца. А можда и не таји, можда је само немогуће збројати их.

Напросто, срећа је увек на ивици јаве и сна, на ивици ноћи и зоре, хтења и одустајања. Она јаше праскозорјем. Ко се пробуди усред праскозорја – пробудио се у право време, у време када срећа оштри копља.