Kada građanstvo atinsko počne opet savetovati se o makedonskom pitanju na glas o naprasnom Filipovom napadu na Halkidiku (s proleća god. 351. pre Hr.), ustane mladi Demosten sasvim iznenada pre sviju drugih govornika, koji obično o toj stvari pređe govoriše, da bi sprečio jednom za svagda ponavljanje svega onog, što je već hiljadu puta rečeno. Ustane Demosten, te je sad govorio besedu kojom je započeo svoju svetsko-istorijsku ulogu, govorio prvu besedu svoju protiv Filipa — takozvanu prvu filipiku. Od tog doba nastaje ona navek znamenita borba, u koju se Demosten upustio za slobodu helinsku protiv onoga čudovišta ljudskoga — kralja Filipa, — i kojoj ima svet da zahvali čitav niz najdivnijih beseda, što su ikada govorene; nastaje borba, koju je Demosten vodio jednim jedinim oružjem, slobodnom rečju, no ipak tako silno i snažno, da je sam Filip imao običaj više puta da reče: on vodi rat samo sa Demostenom, a ne sa Atinjanima. U prvoj filipici baca Demosten krivicu zbog tadanjeg rđavog položaja ne samo na pređašnje savetnike i vojvode narodne, već i na sam narod.

Dok je Demosten — čovek tek od trideset godina — mladić u političkom životu — ovako razborito opominjao svoje sugrađane na energičan rad za čast i dostojanstvo Atine; dok je ovako odlučno vojevao protiv starijih državnika, što biše na vladi, protiv Eubula i drugova mu, čiji politički program beše, da se po što po to mir održi — Filip je međutim bio u Trakiji, onde što je hteo po svojoj volji udesio, pa posle opet se u Halkidiku vratio, te stao sve većma i većma približavati se Olintu. U ovoj golemoj nevolji pošlju Olinćani deputaciju u Atinu zarad toga, da od ove traže pomoći. U Atini bude sazvana narodna skupština, a u skupštini ko će sa većom ozbiljnošću da prihvati stvar olintsku, nego čestiti i neumorni Demosten. On je govorio sada tako zvani prvi olintski govoru kojim je živo i razložno savetovao Atinjanima zajednicu u ratu, koji ne mogu izbeći, a da ne metnu na kocku čast i nezavisnost svoju.
Posle govora ovog zaključe Atinjani da treba pomoći Olinćanima. Ali kako je u Atini bilo i takvih govornika, koji su Filipa kovali u zvezde, koji su govorili, da je svaki pokušaj protiv njega uzaludan, da je on u svačemu srećan, i da je pusta kleveta nazivati ga verolomnim: Atinjani, koji su i inače bili malodušni i gotovo verovali u svemogućnost Filipovu, klonu duhom sasvim. Stoga je sada govorio Demosten pred narodom drugi olintski govor svoj, ne bi li Atinjanima izbio iz glave preterani strah od Filipa.