Сматрајући питање о узроцима и о одговорности за рат, и што је с њим у вези, веома крупним — можда најкрупнијим — предметом светске и европске, а поготово наше југословенске, новије историје (што, уосталом, најбоље потврђује огромна, управо непрегледна, литература о њему), „Нова Европа” му је од самог свог почетка посвећивала нарочиту пажњу, било доносећи чланке и прилоге својих сарадника (међу којима и учесника у оним догађајима), било приказујући радове и написе других (домаћих и страних) писаца, било — напокон — позива­јући не само своје сараднике и читаоце већ и све друге који о томе нешто знају и имају да кажу, да изнесу или да пораде да други изнесу у јавност што више грађе и података о свему оном што је претходило Светском рату, поименце о омладин­ским покретима и заверама који су довели до Сарајевског атен­тата. Пошто је објавила знатан документарни, материјал у својим ступцима, „Нова Европа” је (године 1926) издала и књигу „Сарајево” свога одличног сарадника и пријатеља др Ситона-Ватсона (напоредо с енглеским издањем), који је пре тога нека поглавља ове своје радње објавио у њој. Ову традицију наставља „Нова Европа”, све до у наше дане, па је својом „поштеном тежњом за историјском истином” — поред признања противника на страни — стекла пуно поверење оних који се код нас баве испитивањем овог предмета или се уопште интересују за ́њ. Тако се десило да је једнога дана дошао у нашу редак­цију и Г. Лео Фефер, бивши судац-истражитељ у Сарајевском атен­тату, који је кроз све ове двадесет и три године (од 1914. до данас) ћутао, нехотећи — из својих разлога — да у јавности говори о ономе што он зна и у чему је имао тако непосредна учешћа. Он је понудио „Новој Европи” рукопис о истрази у атентату, коју је истрагу он водио, изјавивши да је читао шта је она писала о атентату и о рату уопште, и да се с њезиним правцем и писа­њем слаже, лако, после Ватсонова „Сарајева”, нисмо имали намере упуштати се у издавање још једне књиге о истом пред­мету, пошто смо прочитали рукопис, предомислили смо се и при­хватили смо понуду. Дошли смо наиме до уверења, да књигу Г. Фефера треба издати, будући да она значи важан допринос историјском испитивању овога предмета, а да ће уједно њеним објављивањем бити учињена услуга нашој националној ствари. У големој литератури о одговорности за рат, тако нам се чини, недостојало је нарочито ово сведочанство: реч суца-истражитеља у Сарајевском атентату.

Треба свакако, и право је, да се — пре свега — рехабилитује у јавности Г. Лео Фефер, сада судија у миру, који је провео многе горке часове слушајући и читајући шта се све о њему говори и пише, и зашто се све он окривљује, иако је увек своју службу савесно вршио и био човек на своме месту. Прилике и изглед говорили су противу њега, па је њему приписивано и упи­сивано у грех не само оно што су имали на души грешна сарајевска полиција и њена још грешнија надлежна власт у Сарајеву, Бечу и Пешти, те што су они учинили зла и атентаторима и осталим омла­динцима, па и свим другим Србима и Југословенима у Босни и широм бивше Двојне Монархије, него чак и што су војска и војни судови — заменивши на почетку рата редовне грађанске су­дове и функционере — предузимали противу Срба и Хрвата у Босни у току рата. Довољно је било прочитати рукопис Г. Фефера, да се уочи да је он некад, као судац-истражитељ, био испра­ван па и предусретљив према оптуженима, а да је сада, као писац и известилац, у свему што каже поуздан и веродостојан, те да се његово сведочанство има узети у пуној мери озбиљно, као докуменат. Стога — „Новој Европи”, може само служити на част ако — издајући његову књигу — допринесе прибављању заслужене задовољштине и њему лично. Али, није то била главна сврха издавања ове књиге.

Много важнији разлог, којим смо се руководили у овом слу­чају, био је у томе, што мислимо да ће ова књига знатно помоћи да се утврде разне чињенице о атентату, о учешћу и о др­жању појединих учесника у њему, не толико ауторитетом самога писца, иако и тај долази у обзир, колико аутентичношћу и непо­средношћу његова сазнања о ономе о чему је ту реч: о самом догађају и о свему што се десило и што је речено у најближој близини од стране његових учесника, у оне прве часове и дане после атентата. Свакако је судац-истражитељ она личност која може о свему томе највише знати, из прве руке, те која може понајбоље разјаснити и осветлити тамне моменте, уколико их још има, те уједно исправити неточна и произвољна тврђења а допу­нити недовољне или неодлучне исказе разних сведока и посматрача, па и самих учесника у догађајима, да и не говоримо о писцима који не познају изблиза ни прилике ни терен о којима извештавају стрпљиве читаоце.

Пишући напомене уз поједина места у књизи, имали смо прилике и задатак да загледамо дубље у ствар, те да сазнамо за многу појединост која нам је раније била измакла или остала непозната, па можемо мирне душе рећи, да је ово сведочанство бившег суца-истражитеља од прворазредне историјске важности, тако да ће поуздано привући пажњу и домаћих и страних испитивача и познавалаца, који ће му у огромној литератури о овом предмету одредити видно место. Уколико буде и приговора, или добронамерне критике, „Нова Европа” ће — поред писца — бити увек спремна да прихвати дискусију. Зато се овде не ми­слимо упуштати у даље образлагање и истицање уредности ове радње Г. Фефера, утолико мање што смо стварна објашњења и конкретне допуне (особито у библиографском погледу) дали у напоменама, на крају књиге. Ипак не можемо а да не подвучемо једну чињеницу, која се намеће кад се прочитају искази и признања атентатора и њихових другова пред суцем-истражитељем, а која је тако дуго и тако упорно оспоравана од стране поборника аустро-немачке тезе о атентату: да званична Србија, а то је влада пок. Пашића, није имала учешћа у њему. Она није ни знала за њега више него сви други, или — боље рећи — више него што је било „у зраку”, а о чему су још боље биле обавештене тадашње аустроугарске надлежне власти.

Г. Фефер извештава само о истрази, и изводи закључке уко­лико они произилазе из факата. У оној једној тачци — одговор­ности владе г. Пашића за рат —, ми можемо допустити себи да пођемо мало даље него он, па да — код свег оног што иначе знамо — из његове истраге ишчитамо и мало више, а то је: да радикалска влада г. Пашића — заједно са Стојаном Протићем и Љубом Јовановићем — нити носи кривице нити има заслуге за Сарајевски атентат, и за оно што се после њега догодило, јер она није имала ни воље ни времена да изазива Аустрију, у онај час и у приликама у којима се налазила. То ће се све врло лепо и лако дати показати и доказати. Па ни они официри и грађани у Србији који су се у оно доба интензивније интересовали за Босну, и уопште за Србе и Хрвате преко Саве и Дрине, те који су — и против званичне владе — одржавали везе с босанском омладином, бодрећи је у њезину револуционарном расположењу и одушевљењу, ни они нису били ни идеолози ни вођи те омладине, — они су јој, у најбољем случају, били учитељи у техничком при­премању атентата и руковању оружјем; а југословенству и на­родном јединству могли су се учити од ње, — како то они уоста­лом и сами кажу. То сад потврђује и истрага у атентату, према извештају самог суца-истражитеља; па ће стога једино исправног гледишта морати поћи, при своме посматрању и испитивању, и онај ко буде једном писао коначно књигу о Сарајеву, обухватајући проблем са свих страна. Њему ће се одмах наметнути идуће питање: како је босанска омладина, и југославенска омладина уопште, дошла до своје националистичко-револуционарне идеоло­гије? Јер, наравно, ни Млада Босна није пала с неба! Ту ће онда морати поћи уназад, преко борбе старије националистичке генерације Босанаца и Херцеговаца и хрватско-српске коалиције, све дубље, до Старчевића и Штросмајера, Светозара Милетића и Полита-Десанчића, чак до старих „Илира” и још даље. Али ми у то не мислимо даље улазити. Ми смо овде само толико хтели рећи, да тој књизи о Сарајеву — коју ће требати написати, чим за то буду погодне наше прилике, — и овај извештај бившег суца-истражитеља у атентату утире пут, те да смо зато сматрали да га треба издати и препоручити нашој читалачкој публици.

М. Ћурчин

Сваком је створу најмилији властити живот, и најмањем црву као и човјеку; и сви противу свих у природи бране свој живот у борби за опстанак. У тој природној борби оружје човјека је разум. Разум га упућује када и како да се брани, и по разуму био би логички закључак: „Ако желиш да други тебе не убије, не убијај ни ти другога”. А ипак су људи створили законе и обичаје који у је­дном случају бране убијање а у другом га случају допуштају, дапаче и захтијевају да се убија. Тако је било од памтивијека, па тако је и данас.

Разуман човјек, уз материјалне, има и идеалне интересе. Ти идеални интереси били су различити у прошлости, другачији су у са­дашњости, а биће другачији и у будућности. Тако данас, у цивилизованим државама, сам закон допушта појединцу који је напа­днут, да у тзв. „нужној одбрани” свог живота и живота својих ближњих смије прећи у протунападај, па чак и убити. Од тог појма појединца прешло се на појам одбране и неке заједнице, државе, једног народа противу другога. Тако су настали атентати, по­буне, и ратови.

Већ код појединца, често је врло тешко установити када на­падај смије прећи и у крајњи протунапад. У сваком случају има се испитати душевно расположење како нападача тако и протунападача; а треба напокон установити и ко је заправо нападач. Ако већ постоји сукоб међу појединим заједницама, па ако су исцрпена сва средства за мирно ријешење, онда су и атентати и дјеломичне побуне средства којима се подстиче или упо­зорава на ријешење конфликта, прије него што би дошло до опћег обрачунавања, наиме до рата. Па кад такови атентати, или по­буне, имају успјеха, онда су они и оправдани, јер се тиме отклања убијање у масама, које проузрокује рат. Али и ту, као и код појединца, треба добро разликовати напад и протунапад.

Код сваког атентата имају се испитати прилике које су га изазвале, и то прилике објективне-вањске, и субјективне-унутарње. Код самог атентатора треба ући у његов унутрашњи душевни процес, који га је довео до одлуке да изврши чин; то је тзв. „мо­тив”, узрок ради којега је чин извршен. Затим треба установити вањске прилике: да ли су оне биле одиста такове да су могле изазвати онај мотив који је појединца навео на чин. Код поли­тичког атентата обично убија атентатор појединца, јер сматра да је он крив злу које — по његову увјерењу — постоји код заједнице којом је управљао, или којом би могао управљати, тај појединац. Или, атентатор убија појединца тек у знак протеста, ради зле управе, у којој је тај појединац само извршни орган. Што је нападнути, код атентата, виши репрезентант неке власти у заједни­ци, а и у држави, утолико се тим атентатом изазива и већи ефекат. Свакако, оваки атентати утичу на ток догађаја, па о њима, као и о њиховим посљедицама, говори историја.

У свим цивилизованим државама забрањени су, у мирно доба, било какви атентати, без обзира на мотиве. Претпоставља се, да појединац ипак није способан да просуди, да ли је он овлаштен да испред неке заједнице изврши атентат, па ма како се чинио иначе тај атентат корисним за ту заједницу. Ако се они ипак десе, закон у правној држави ступа на снагу у пуној строгости; и што је поли­тички атентат извршен на вишег репрезентанта неке државе, утолико веће, па и недогледне посљедице може он да изазове. Један од најкрупнијих такових атентата био је онај што га је извршио Гаврило Принцип (28. јуна 1914) на престолонасљедника Франца Фердинанда, будућег владара тадање велесиле Аустроугарске.

Истрага о том атентату била је повјерена писцу ове књиге.

Било је политичких атентата и прије и послије тога, али као овај није ниједан постао исходиштем тако знаменитог преокрета у историји свијета. Зато је и настала о њему огромна литература, почевши од анегдота и „фунд”-романа па до најозбиљнијих знан­ствених дјела.

Није ми намјера да пишем знанствено дјело, нити да се упу­штам можда у критику са већ постојећом литературом о пред­мету, иако је ова у многим случајевима неозбиљна и необјек­тивна; него желим овим својим радом да допринесем ствари приказујући, на основу аутентичних података, како је текла истрага о том атентату и до каквих је резултата довела.

Гаврило Принцип, који је одапео хитац, учинио је то задојен идеалима национализма, у знак протеста против угњетавања Јужних Словена. Према тому, атентат је имао неоспорно поли­тичку позадину. Тај политички моменат настоје искористити, у своје политичке или ине сврхе, како они који су атентат спремили или извр­шили, тако и они који су њиме погођени. Сви они могу бити како појединци тако и становите класе, или политичке странке, те народи и државе; па често и потајне, невидљиве силе.

Што може ту да учини судац којега судба одреди да проведе истрагу у такову атентату, свјестан важности овакове истраге? — Судац у такову положају мора да буде, у првом реду, филозоф; а сваки филозоф иде затим да дозна истину. Доћи до апсолутне истине немогуће је; али, уз велик напор и још већу пожртвовност, могуће је допријети бар до вјеројатних факата, — близу истине.

Као судац-истражитељ, установивши чин и судионике, морао сам — прије свега — испитати мотив који је Принципа потакао на чин, и њега као и његове другове. Испитивање ближих прилика и околности које су довеле до тога мотива било је веома деликатно. Као судац нападнуте државе, односно власти, нисам био овлаштен да непосредно износим погрјешке те власти, које су изазвале атентат. Морао сам то чинити посредно: пустио сам атентаторима да говоре слободно, да изнесу без икакова обзира све оно зло које су власти починиле, по њихову увјерењу. У том смислу поку­шао сам да у овој књизи прикажем, како сам проводио истрагу о Сарајевском атентату, и како сам дошао до коначних резултата.

Не могу тврдити, да би овом мојом истрагом било можда доказано учествовање свих оних личности које су, потајно и поиздаље, помагале атентаторе и погодовале атентату. Ипак, могу рећи да сам дошао до становитих закључака, ако се уваже утврђене припреме, те начин извођења самог атентата, као и прилике у којима је изведен; а поготово ако се уваже опширна признања пред судом свих саучесника у атентату. Подробне приватне биљешке водио сам прва три дана; али иза тога ме је посао толико заокупио да сам могао правити тек биљешке за евиденцију. Овај мој рад био би свакако исцрпнији, да сам имао сада увид у истражни спис; а можда би ме то подсјетило и на понешто што сам већ заборавио. Уза све то, био сам кадар изнијети чињенице које су само мени познате, као бившем суцу-истражитељу. Неке моје особне импресије, које на­равно не морају бити мјеродавне, допринијеће такођер — држим — да приказ буде јаснији и рељефнији. При свем том, како већ рекох, немам никакових знанствених претензија, — желио сам једино изнијети оно што сматрам да је истина, те да вриједи да се зна.

Иако ме је Свјетски рат затекао још при вођењу истраге, био сам увјерен, и онда као и данас, да Сарајевски атентат није изазвао рат, већ да је он био тек зубља која је пот­палила сложену ломачу укрштених интереса. Зато зле посљедице тог рата осјећа и данас, скоро након четврт вијека, готово цијели свијет. Човјек би помислио, да ће онаково искуство оразумити човје­чанство; а гле, данас као да се спрема још већа ломача укрштених интереса, која чека опет на неку искру да је поново запали! Да ли нам ту скорашња историја може помоћи, или бар учинити да наслутимо узроке овакога стања? Да ли добро схваћена историја, која почива на објективним чињеницама, може ипак постати учи­тељицом живота, бар за нараштаје који долазе?...

Лео Фефер