Драги читаоци,

Пред вама је запис жене психолога која се дуги низ година бавила психотерапијом, пролазећи истовремено и као студент (едукант) и као клијент (пацијент) кроз различите психотерапијске школе, учећи од више различитих едукатора. Ова прича је испричана језиком чињеница, научних појмова и теорија, али и језиком субјективних, личних утисака, запажања, осећања и размишљања. За мене је искуство које ћу овде описати слично узбудљивој вожњи (одатле и назив – Психотерапијски ролеркостер) која ево још увек траје, више од двадесет година. Намера ми је била да хронолошки прикажем нека од најзначајнијих психотерапијских учења кроз која сам лично прошла, како бих своја искуства на том путу, поделила са вама. Не сумњам да ће то некоме бити занимљиво и корисно, баш као што не сумњам ни у супротно. Зато ова књига за некога јесте, а за некога није. 

Драги сви ви за које ова књига јесте, хвала вам на интересовању! Моје путовање је било и јесте занимљиво, испуњавајуће и аутентично, али хоћу да знате да му ви дајете квалитет више. Ви сте круна мог искуства, јер ако је то искуство било само моје, то је лепо, али ако оно постане наше, онда је оно обогаћено заједништвом! Управо то му даје крајњи, виши смисао. 

Интересовање за психологију и бављење психотерапијом је у великој мери обележило мој живот. Надам се да би овај мали полудокументарац есејистичког типа некоме могао бити подршка на неком сличном путовању. Такође, он је истовремено и једна мала сличица реалности психотерапије у Србији у периоду од 2000-2021. године, погледа усмереног ка будућности.

У поменутом периоду, бавећи се психотерапијом, истовремено сам имала и велико интересовање за питања вере, па сам се интензивно теоријски и практично бавила и том темом. Читала сам „лектиру” из области српске православне духовности, од дела владике Николаја (Велимировића), преко православне литературе једног од најзначајних српских духовника аве Јустина (Поповића), па све до богатог стваралаштва Владете Јеротића у којем сам се ипак, највише проналазила.

Живот Цркве ми је отворио врата новог, до тада непознатог света, за који нисам ни знала да постоји, упознавши ме са својим праксама, које су постале део мог свакодневног живота. То је допринело да још тада, као дипломирани психолог и студент психотерапије, почнем да сањам сан који је долазио из дубине мога бића, инспирисан мојим потребама и жељама – да бављење психотерапијом у својој пракси „зачиним” вером. Оне би једна другу надопуњавале, за једно опште добро и на начин који не може никоме нанети неку штету, већ само може донети добробит конкретном човеку, трагаоцу. Никада нисам сумњала у то да психологија и психотерапија могу бити корисне верујућим људима, на један практичан и универзалан начин, као што је нпр. сваком човеку користан зубар ако га боли зуб. Чудило ме је међусобно одбацивање присутно код неких истакнутих представника и једног и другог света, тај став о непомирљивости религије и психологије, та искључива позиција или-или. Мени је тај став био не само стран, већ и одбојан. Одувек сам трагала за скривеним зрном слагања, јер сам знала да оно постоји, и то ме је радовало. То место спајања различитих светова, та слика два круга која се у једном свом делу преклапају чинећи тако свој заједнички простор. Е зато су ме тако одушевљавала дела Владете Јеротића! Никада и нигде јасније, директније и отвореније нисам налазила то поље сусрета ове две области, него у његовим књигама! Како време одмиче све је јаснији непроцењиви значај стваралаштва овог изузетног човека љубави и знања, нарочито за нове тенденције у националној психотерапији. На једном од његових многобројних предавања којима сам присуствовала, која су увек била са назнаком слободан улаз и пунила сале до последњег места и на којима је по правилу много људи увек стајало, Жарко Требјешанин га је назвао „феноменом наше културе, неодгонетнутом загонетком о којој ће се тек писати, невероватне младалачке радозналости и страсти за сазнањем”.

Сва моја горе поменута искуства су ме довела до ове књиге и до овог места на ком је наша професија оплемењена универзалним вредностима заједништва и захвалности. Посебно се захваљујем свим својим учитељима, а нарочито проф. Владети Јеротићу на пресудној подршци на мом путу. Захваљујем се и онима који ме нису подржали нити разумели, јер су ми помогли да преусмерим пажњу, погледам у себе и да тамо нађем одговоре. А тамо сам видела наговештај рађања једног новог терапијског правца који је интегративан и духован. И као што Андре Малро рече: „21. век ће бити век духовности или га неће ни бити”. Време је за једну еволуцију психотерапије у духовну науку. Наравно да не морају сви кренути тим путем, нити ће то учинити. Ово је само предлог за оне који препознају ту потребу и виде себе на том путу. И наравно, да ја нисам ни прва ни једина која о овоме говори. Знам да многе моје колеге користе духовне праксе у свом раду, али више стидљиво и незванично. Дошло је време да се ми, психотерапеути духовне оријентације, јасно и гласно представимо. Да се сретнемо, упознамо и обрадујемо том сусрету. Да разменимо искуства, удружимо се и заплешемо, па да поделимо своје дарове млађима, који ће своје дарове поделити својим млађима итд. итд, као у чувеној поуци Владете Јеротића о кругу добрих дела. Можда се баш о томе овде ради.

Тесла је рекао да ће наука када се посвети духовности за десет година напредовати више него за све време свог постојања. То важи и за психотерапију. То је пут њеног развоја у који не сумњам.

Заплешимо онда, од сна до јаве, баш као и у свакој причи у којој главни јунак остварује своје снове. 

P. S. Ако је руска држава могла ове године (2020) да уведе Бога у устав, зашто га ми не бисмо увели у психотерапију? :)