Из предговора:

Сматрам за велику срећу, што могу допринети, и у тако малој мери као што је издавачева, изласку превода Смајлсове књиге о Карактеру пред српски свет. Као земљак писца могу посведочити, да се дела његова, а ово нарочито, високо цене свуда где се енглески језик чује, па се надам: да ће оно наићи на исту љубав и код српских родитеља и код српске омладине — и мушке и женске. Јер, не лежи ли и добра и зла, и јака и слаба, клица карактера још на самом материном крилу? и не развија ли се она, после, домаћим васпитањем и примером? Коме није познато, како је лако савити младо дрво, а како тешко у гори грм?
Омладини, дакле, којој живот треба да изгледа као и безграничан у могућности за добро, томе младом колену српском, ја желим да ова књига буде водиља и потпора на светлу јој путу, а све, како би јој се и глас Божији и глас њенога народа могао одазвати са: добро је: добро!

Београд 1889.
Францис X. Макензи.

Књига, тајна чије вредности не лежи само у успеху пера једног од најбољих писаца модерне Енглеске, него и у драгоценој збирци класичних слика и примера, позајмљених из историје карактера целога света и човештва — та се књига — Богу хвала — ево јавља и на нашем матерњем језику!
Добродошла и морално најнапреднијем добу, сваке земље и сваког народа, ова је књига, смемо да кажемо, права потреба за данашње време и колено српско. Јер, ако је истина, а цела је истина, да су слободу и државу нашу из мртвих дозвали, не љубимци силе и госпоства, већ јунаци и мученици — ти карактери — сиротиње раје; и, ако је истина — а очевидна је — да идеал величине који српско племе, и у најсрећнијем случају, и у најдаљој будућности, остварити може, није идеал материјалне, бројне, или просторне, него моралне, душевне, културне величине, онда је први услов за такав успех: школа карактера! Погрешно се мисли, ако се мисли, да Србију друге ране тиште; или да њеном бићу и развићу друге опасности грозе. Не. Докле мајка Природа ове земље из недара својих пружа милијуне, а у утроби својој крије милијарде, права потреба за овај народ и државу биће само: људи, људи и људи! Какви људи? — смемо да кажемо — одговорено је у књизи, којој је Самуило Смајлс дао високо и достојно име:
Што се превода као таквог тиче, остављамо критици да о њему свој суд изрече. Ми имамо само нека објашњења да напред понудимо, а на име: да смо се трудили, али не толико да „преведемо”, колико да посрбимо Самуила Смајлса. У томе циљу, и поред слободне употребе познатих преводничких права, прилагођавали смо и само издање домашају српског читаоца; јер је енглески ориђинал удешаван искључно за домаћу потребу, и обухватио је приличан број чисто провинцијалних, или и локалних, слика и прилика — које, наравно, не могу имати интереса за спољни и далеки свет, као што смо ми. Уз овај превод сматрамо још за дужност, да са признањем констатујемо: да материјална заслуга за пренашање ове благородне биљке из богатога врта британске литературе на широко, но још слабо обрађено, поље српске књиге и науке, припада прво: Општини Београдској, која нам је у органу своме („Београдским Општинским Новинама”) указивала трогодишње гостопримство; а за тим, нашем честитом суграђанину и брату Енглезу, г. Францису X. Макензију, који је узео на себе све трошкове око засебног издања овога дела у врло леп број печатаних комада.

Београд,
На Нову Годину
Преводник
1889.

Најпре приватном иницијативом честита нам суграђанима енглеског, од тада, на жалост, и покојног Франциса X. Манензија, — а сада усталачком заслугом једног скромнога књижара српског, г. Лазара С. Марковића, — ево где најбоље дело славнога Самуила Смајлса, књига му о Карактеру, излази по други пут пред српски свет. . .
Било је то равно пре деветнајест година, кад се ова књига, као трогодишњи одпечатак из органа престоничке нам општине, из „Београдских Општинских Новина”, појавила у првоме посрбљеном издању свом. А кад помислимо да је толики период времена колико и читав век једног просечног нараштаја српског, онда — прст на чело, а руку на срце — ми, бедни књижевници и издавачи српски, једва да имамо шта себи ту да честитамо. Јер, кад узмемо оне стотине примерака које је дарежљива рука првобитног издавача (пок. Макензија) сиротним читаоцима српским поклонила, онда се не хвата ни пуна стотина одкупљених примерака на годину. Да! И ма да се ова Смајлсова књига, у великој јој постојбини албијонској, сматра за достојну преводницу слова божјег, писма библијског; ма да се она и од најбезбожнијих атеиста просвећеног Запада може узети као драгоцена помоћница апостола Науке, али нарочито васпитника Омладине — као грађа, ако не и као сама језгра, оног новог Јеванђеља, које има препородити сувремено друштво и човештво на чврстој основи здравога морала, на гранитном темељу људског Карактера велим — и ако свака једна књига служи, и јевтино служи, тако скупоме циљу свију нас — опет је жалостан факт: да су, за свих ових деветнајест дугих година, према њеној појави у Српству били равнодушни сви најмоћнији чиниоци наши, сви: и школа и црква, и општина и држава, па чак и највиша академска интелигенција наша. Да! и камо лепе среће да је Отаџбина наша само једна малена позорница карактерних великана српских, да је она тако богата у синовима узвишених побуда и подвига, да јој овака једна књига може бити само излишна, или чак и досадна, придика. Авај! авај! Ма колико да верујемо — а верујемо — у велику будућност малена нам племена; ма колико да се тешимо — а и тешимо се и поносимо се — џиновском виталношћу његовом, оном у истини завидном му снагом животном, опет је искреност наша према њему довољно дубока, да налазимо куражи да му јавно кажемо: да ће Он, тај род, тај Народ, српски једино и заслуживати да буде моћан и срећан, ако држава његова буде и колевка светлих карактера. Да! и само српске дике ради додајемо, ако буде и колевка баш онаквих карактера — јер бољих ни у овој књизи нема — какви су ју из косовске гробнице васкрсли, и на сунце Слободе победно изнели!!. . .
Београд На Ново Лето, 1908.
Преводник.
Ево нас и са трећим издањем књиге модерног класика Самуила Смајлса, на матерњем нам језику српском, Цела је истина, да нас од друге појаве његове у Српству раздвајају двадесет и две пуне године; а од прве, и свих четрдесет ! Али факт је, да су у том времену прешли преко главе и Српског Народа и Српске Државе — па, дакле, и српске читалачке публике — безброј крупних и трагичних догађаја. За књигу се тражи, као и за материјалну привреду, време Мира, тихе могућности, и довољне прибраности народне. А у тој светлости, још живе нам историје, може се слободно честитати ономе сиротињском броју српских љубитеља добре књиге, који су, пре катастрофалне године петнајесте, самостално и саморано прихватили друго издање Смајлсовог „Карактера”. Велим, и самостално и саморано; јер, ни друго издање (скромна му издавача) није уживало патронат кругова којима је највише доликовала меценатска улога према васпитној литератури народног подмлатка; а о којима је (круговима) реч у претходећем предговору. . .
Од своје стране, ми налазимо, да се приликом трећег изласка Смајлсовог пред српски свет, не можемо искреније одужити заслузи напред поменуте самосталне потпоре читалачке, него ако јавно, као и побожно, пожелимо, и то:
Прво, да и српска књига доживи самосталну срећу енглеске; па, помоћу те среће, и опрости се онога просјачкога штапа који ју прати од сама јој рођења у држави. И
Друго: да они свесни родитељи српски, који само природно могу желети, и желе, животу и веку свога порода: гранитни темељ честите карактерности људске, да ти родитељи благовремено обезбеде своме по роду, поред светле слике сопствена примера, и достојног васпитача младе душе и срца.
Београд

Првог фебруара 1930, год.
Преводник.

P.S. Да не пропустимо да додамо, да смо и у овом издању Смајлсове књиге сачували наслеђени правопис очева српске новије књижевности: Вука Караџића и Ђуре Даничића. И да, угледајући се на урођену консервативност најнапредније на­ције на свету — и Старе и Младе (прекоморске) Енглеске — нећемо да идемо за „академским” реформаторима — па макар они били и „југославенски” — који су из све снаге запели, да и народну нам књижевност упрегну у хамелеонска кола париских помодара. . .
Горњи.