Наш познати писац ратних доживљаја, Александар Д. Ђурић, чија је књига Ка победи диживела велики успех и признање, обогатио је нашу ратну књижевност још једним новим замашним делом под горњим насловом. Књига Деветстодванаеста је једна врста приказа догађаја и проживљавања из дана у дан свих великих успеха оружане силе Краљевине Србије и току балканских ратова 1912-1913 године. Мада је у виду дневника ова књига нема сувопарности, већ се чита као какав роман.

Кад се прочита ово најновије дело Александра Ђурића остаје се под утиском као да смо изашли са представе једног тонфилма под насловом „Србија у 1912-1913 године на ратном фронту Балкана.” Главни јунак филма, Марко, свакако је сам писац дела. Упоређујући делом са филмом далеко је од нас помисао да окрњимо уметничку вредност и да подвучемо живост и сликовитост описа типова ратника и пластично фотографисање терена и места на којима су се догађаји одигравали.

Деветстодванаеста је књижевни рад велике уметичке и националне вредности због тог што је успео да у својој композицији усклади све бруталности рата у својим најјезовитијим сликама са једним фанатичким национализмом српског родољуба чији дух стално провејава кроз цело дело. Важно је напоменути да писац приказује само оно што је он лично проживео или ако није, онда он пушта да догађај приказује сам учесник догађаја. Маштанију нема места у овој књизи Александра Ђурића, који је за време целог рата био лично борац пешак као ђак-редов, подофицир и рез. официр пешадије. Ово подвлачимо нарочито због тога што сматрамо да ратне страхоте најдубље може да проживљава само пешак, док други родови оружја имају више прилике, да, и поред повременог учествовања у ватри борбе, ипак располажу  са више времена да са извесних одстојања осматрају борбу и њене најпакленије моменте, који су само код пешака непрекидни и могући.

Уметнички су извајане сцене из обуке у ђачкој чети пред рат ради поуке о одржавању дисциплине у војсци, поласка мобилисане војске на границу, живописне слике проласка запрега комора из богатог Стига и Поморавља, преласка границе, удела 8. п.пука у Кумановској бици па све до заузећа Битоља итд. А и ведар, здрав, истински проживљени ратни хумор не изостаје из ове књиге која заводи читаоца да је доврши.

У једној исцрпној анализи Деветстодванаесте требало би цитирати дословно читав низ успешно приказаних сцена ових ратних доживљаја од којих нарочито истичемо ону са прегледом дугмади на војничким чакширима, па ону са бекства од наше патроле против шетања без дозволе у Штипу, па догађај са чутурицом воде од коморџије, а да и не спомињемо низ сцена из преживелих стварних борби „суре, прашинарске или блатњаве, знојаве или полузалеђене, нервно измрцварене или искрвављене пешадије која бој не бије са одстојања од неколико километара већ прса у прса, око у око” (Леонид Андрејев).

Ово дело Александра Ђурића је једно од великих дела наше ратне књижевности па ће бити од користи како за лектиру одраслих тако и нарочито као васпитно штиво за сву омладину. За млађе генерације и омладину свих струка, а нарочито војних, јер ће оне у овој књизи наћи много лепог, узвишеног и поучнох.

Зато смо ми резервни официри захвални нашем ратном другу, књижевнику Александру Ђурићу, што је нашој књижевности дао и ово своје лепо дело, које се само собом препоручује како због своје садржине тако и због самог писца.