О роману „Косовка девојка“ Драгице Павловић
Роман Драгице Павловић „Косовка девојка“ занимљива је и узбудљива прича која поред тога што читаоца одмах везује драматуршки добро осмишљеном фабулом, има и другу димензију: она гребе и досипа со на живу косовску рану, коју би данас многи најрадије да забораве.
Павловићева нас уводи у причу лако и ефектно, као што је и завршава. Све почиње покушајем силовања на сеоском извору, убиством Турчина, и наставља се кроз драму избегличког живота у централној Србији. Судбина главне јунакиње, Данице, само је претеча масовних егзодуса који ће уследити двестотинак година касније, с тим што су се времена и прогонитељи променили. Та чињеница овом роману, чија се радња дешава на почетку деветнаестог века, даје сурову и за неке нежељену актуелност.
Ауторка слика своје ликове лако и пластично, радња се одвија динамично, и кад читалац једном загризе мамац - нема натраг. Напротив, он се трза као упецана риба, али према напред, у нестрпљивом ишчекивању онога што следи.
Оно што импресионира у овом роману јесте идила сеоског живота, као и описи природе и свакодневнице, упркос тешким временима, у чему помало подсећа на „Село“ првог руског нобеловца Ивана Буњина.
Међутим, ауторка није прионула на посао у намери да мења свет и помера границе људских вредности. Њена жеља, по свему судећи, била је да непретенциозно исприча једну топлу, питку људску причу, с националним ореолом у позадини, и у томе је сасвим сигурно успела.
Оно што посебно фасцинира у овом делу јесте људска доброта и солидарност, која провејава кроз готово све ликове, тако да и нема негативних јунака, осим „проклетих Турака“ Гледајући из данашње перспективе, човек не може а да се не запита да ли је то само идеализована визура ауторкине маште, или - шта се то са нама, као народом, десило за двеста година.
На крају, ауторка завршава причу ефектно, непретенциозно и ненаметљиво, као што је и почиње, само с пуно наде. Младен се враћа на бојиште с пуно оптимизма, без сумње у коначан исход и његов повратак, као да они уопште нису упитни. Наслућује се и ћарру епЉ романсе Милене и Душана. Уместо соли на рану, с почетка овог текста, то у овом времену безнађа делује као мелем.
Уместо „Косовке девојке“ са платна Уроша Предића, која вида ране јунацима на косовском бојишту, Драгица Павловић нам нуди једну сасвим нову, другачију српску хероину: жену која и вида ране, и рађа и подиже децу, и бори се „као мушко“ за свој и опстанак свога племена. На крају, човек може само да зажали што је таквих јунака све мање ван литературе.
Вјекослав Радовић, новинар
