Драги моји пријатељи,

Са великим задовољством одазивам се Вашој жељи да Новој Србадији одговорим на постављено питање: шта ми старији очекујемо од наше омладине.

О томе, шта се од Вас очекује, имало би да се каже више него што је могуће у оквиру једног чланка, јер се у том оквиру може говорити једино о извесним нашим жељама.

Тако се не можемо упустити дубље у образложења, морамо пропустити многа размишљања о нашој омладини после ратова и прећи преко тешких и сложених услова под којима се она развијала; као што не можемо ни додирнути садашње појаве или догађаје, важне за Ваша и Ваших другова расположења, а из којих црпите све нове и нове могућности мисли и осећања.

Да се одговори на Ваше питање и да наши закључци буду образложени требало би, у толико пре, испитати макар најважније појаве између два велика рата у једном размаку неочекивано кратком, али за све то потребно је више простора.

Зато, остављамо ово за другу прилику и ограничавамо се само на наше жеље, које су и наши снови о томе: какви би смо хтели да буду они који долазе после нас и шта ми од њих очекујемо.

Основно у задатку пред којим се Ви налазите јесте Морална Обнова.

Ово је најтежи проблем јер је наше друштво, из многих узрока, изложено изузетно тешкој, можда озбиљнијој него икад, моралној кризи. Та је криза изазвала необичну пометњу и врло жалосне неспоразуме како у схватањима јавнога добра, тако и у погледу осталих између најважнијих животних проблема. Постоје тзв. борци новога духа, нових друштвених политичких форми, који су, одбацујући старо стање ствари или преживели поредак, одбацили, у исто време, и морал, као нешто што је срасло и заједничко са одбаченим традиционалним формама или заинтересовано спољним променама ових форми. Да би створили новог човека, партизани овога новог духа учинили су све да ишчупају најжилавије корење старога човека и баш оно које друштвени орга- низам храни неопходним и најздравијим соковима.

Ово одбацивање традиционалног морала, чија су основна правила вечна, осветило се, у првом реду и у највећој мери, нашем моралном животу који све мање зна о моралној одговорности, као и целом данашњем друштву које се налази у расулу, али које ишчекује да неко оживи његове моралне потребе и обнови његову животну снагу.

Ако је такав задатак изванредно тежак, јер свуда сретамо само непокорне и оболеле воље, то никако не значи да је он и неостварљив. Ми смо једна жива и бодра, срчана и способна раса, за коју се није без основа рекло да је постала неком врстом револуционарног одабирања, те оно што је нижој природи несавладљива препона, за нас то не мора да буде. Ето зашто су и наша надања у Вас безгранична.

Да обновите нашу животну снагу и да почнете лечити наш морални живот потребно је само да сте чиста срца. А чиста срца јесу они који имају једну једину жељу да се усаврше, и једину радост да победе зло. Само са таквим срцем морате приступати сваком послу, не сумњајући никад у исход Ваше активности. Ма шта предузимали потребно је да се, пре свега, упитате: не косе ли се Ваше амбиције са оним што претставља општи интерес. Не заборавите никад, да се из љубави према себи стварају све несреће, сви јади, све беде на свету. У своме животу ја сам видео многе најбоље ствари да пропадају само зато што су људи више волели себе него што су волели јавни интерес. И зато што је ово добро знао, Цвијић нас је и учио о истинском патриотизму и високој моралности. Сваки појединац, рекао је он, треба да улаже највеће напоре како би своју земљу учинио снажном и великом и тај патриотизам треба да уђе у крв, да буде део његовог живота, оно што је и његов живот, како би се сваки јавни рад вршио ради општег добра и ничег другог и како би се народна целина стављала увек испред личних рачуна.

Ето то је једна ствар.

Друга је ово: Ваш је битни задатак да очувате дело Ваших очева. Ова земља, најдрагоценија, најдража, најскупља на свету, сва натопљена најчистијом крвљу и посејана костима првих и најбољих синова, мора вечно остати наш простор и никад ничији више. Да тако буде и остане, њој су потребни вођи који ће из ње, која је велико морално чистилиште и окрепљујућа стихија, црпсти њену револуционарну снагу и дисати само њеним животним органом, а затим вође паметне и опрезне.

Ви не смете никад заборавити шта је рекао Метерлинк својим земљацима, а што дословце вреди и за нас. А он је рекао: да ћемо испасти бедни и да ћемо пропасти ако не будемо паметни и ако постанемо жртве свога поверења, своје наивности и своје љубави. Треба да упамтимо и да никад не заборавимо да смо до сад све наше наивности плаћали прескупо и да ћемо сваког непријатеља учинити добрим само ако га будемо разоружали.

И најзад, остаје још нешто. Развијајући своје стваралачке снаге у миру, Ви се морате оспособити за оно чиме се данас најмање можемо похвалити, за систематски и за истрајан рад. О томе ћу Вам рећи само ово. Још пре ратова имали смо Науку (то исто вреди и за Књижевност) која је била наша народна гордост и коју су на ону висину подигли један Цвијић и Јован Жујовић, један Слободан Јовановић, Мих. Гавриловић, Михаило Петровић, Бранислав Петронијевић и многи други.

То је била Наука коју су служили и за коју су капали свеци у ћелијама. Али она ничег заједничког нема са оном која је спала на то да ради за дневну потрошњу и коју лиферују т.зв. научни радници који су своју каријеру поставили за животни проблем, а на крају ње, као највеће дело, остављали своје ђачке радове, који носе име докторска дисертација.

Ви морате ићи оним првим, узвишеним, а не другим трагом, који је Науку понизио.

Нова Србадија, Април 1940.