.jpg)
Страшна година, Савременик Српске књижевне за друге, 1923. гадине;
Без oтаџбине, издање Француско-српске књижаре, 1937;
Ка pобеди, Издавачко предузеће, Геца Кон, 1938, године.
Ратни дневник о којем ће бити речи, водио је Александар Ђурић као резервни официр у нашим ратовима од 1914. па до заузећа Велеса 1918. године.
Страшна година је ратни дневник из 1914. године. Без Отаџбине је из 1915. године, а Ка Победи од године 1916. па до новембра 1918; овај последњи водио је учествујући са добровољачким јединицама у Русији, на руском, а после на Солунском фронту. Прва књига приказана је најбоље у реферату који је Српској књижевној задрузи поднео њен секретар г. Павле Стевановић („Гласник Срп. Књ. Задруге” од 7. V 1935. године бр. 40, стр. 19 до 21). Г. Павле Стевановић, тако исто ратни официр, препоручио је Задрузи необично топло овај Ђурићев први књижевни рад чија је главна одлика истинито и непосредно сликање стварности. У Страшној години испричао је Ђурић само оно што је сам доживео и видео својим очима, најпре на фронту, а затим у болницама малих варошица у којима се лечио од рана. Г. Стевановић је нарочито истакао велику искреност у описивању живе стварности, која није ни улепшана ни дотерана, па је приметио: да у опису борби на Кошутној Стопи и Мачковом Камену има извесних момената који су борбу дали непосредније и живље но иједан ранији спис, и поред тога што писац није израђен и не пише добро, што је понекад чак и штур и сув. То присно и искрено, каже он, надокнађује све оно што би други тражили у пишчевој вештини и стилској изграђености.
Овој врло праведној оцени треба додати и дивљење необичној снази којом се, под оним приликама, кад је довољно било имати снаге за званичне извештаје, непосредно савесно и верно бележили утисци и доживљаји, чиме је сачуван драгоцени материјал рата. Са те стране, не толико са уметничке, књига је за служивала пажњу, мада су неке странице днвника, где су описи живота на предстражи а нарочито од ступање рањеног официра Ђукића, местимице донекле и уметнички успеле.
Без Отаџбине, друга књига Ђурићевог ратног дневника појавила се прошле године. У овој књизи Ђурић је дао другу војничку средину, сасвим нову, живот наших трећепозиваца, којима је командовао после прележане ране и са којима се повлачио кроз Албанију. Описом ове средине и са неколико живих фигура наше најстарије гарде, Ђурић је попунио једну празнину. У једној од њених првих страница налази се врло верна слика нашег трећепозивца која је остала у живој и неизгладивој успомени сваког учесника рата. Трећепозивац са великом шубаром на глави, са лулом у зубима, чувар је моста или тунела. „Кроз сунцем обасјану долину Мораве”, описује Ђурић, „вијугајући, мили војнички воз. Дим се разлива по тек озеленелим пољима. Воз тутњи, остављајући једну за другом ниске, сиве стражаре трећепозиваца. Пишти локомотива, заглушујући својим писком грају многобројних младих гласова из препуних војничких вагона. Ето и моста крај кога он стоји у ставу мирно, док му ројеви варница засипају очи, браду, бркове. Стоји он и поздравља вагон за вагоном, а изнад главе му високо штрчи бајонет старе берданке”. Те чиче што су о задушницама сви на гробљу да мртвима попију за душу, док један стражарчи без смене и роптања; што у борби не уступају својој деци и што се сасвим фамилијарно односе са својим старешинама, описао је Ђурић и верно и топло.
Те старешине то су људи њима познати и блиски, обично из њихова краја. То је наредник Маринко, висок, мршав учитељ у наочарима, са благим учитељским осмехом; наредник Живота, крупан, стасит сељак, великих белих бркова, на чијем плавом копорану јасно одскачу нове жуте звездице; наредник Теша у кратком, жутом зимском капуту, са шареним шалом око врата, који полазећи у борбу каже:„Нисам ни у сну сањао да ћу и ја, овакав какав сам, да хватам Макензена за гушу”. Онда Петар, кафеџија и кувар, чија пушка уместо ремника има неку узицу од канапа, док се он игра са ланцем од сата који му је разапет преко трбуха.
Кантонују они у селу, у близини гробља, сваког дана све пространијег, са својим белим крстачама на непобусаним гробовима. Наричу жене и њихова запевка, једнолика и отегнута, разлеже се надалеко. Ове жене као да немају много времена да жале, јер се мора запети да би се одржало. Ту нашу жену мученицу што са гробља, утирући журно своје уплакане очи, граби кући да се што пре прихвати посла за који нема одмене, дао је Ђурић у једној сјајној слици која сме да се уврсти у најбоље што наша ратна литература, уопште, има.
Жена домаћица, у чијој кући станује Марко, пошто је изгубила два сина, стрепи за трећим који је на фронту. Излази она свако јутро у воћњак и тамо, ослоњена руком на грану једне старе шљиве, гласно кука и нариче за својом изгубљеном децом. А кад за то време опази како у башту улазе свиње, она прекида запевку, дозива унуку од сина што је погинуо на Брдици код Скадра, и виче строгим гласом: „О, Милка, потрчи те истерај свиње из баште”, па кад се увери да је њена наредба извршена, опет наставља запевку која одјекује пустим селом, да мало после већ сувих очију трчи за послом, не остављајући га од јутра до мрака.
Шта је то извучено из сржи живота, из његове дубине, што би било равно овоме, а овакве слике нису сасвим ретке у другој књизи Ђурићевој. Његови описи природе или борбе и доживљаји у одступању нису ни сувопарни ни обични, они нису само добро написани, већ се местимично одликују доста успелом уметничком обрадом. Нама простор не допушта да за то наводимо примере, али је довољан и овај један. То је опис Марковог Бадњег дана у његовом шатору за време страшног одступања кроз Албанију. После ужасног марша стигло се на конак, на домаку мора. Он је у свом шатору, седи на гомили грања, руком је обгрлио колена и слуша мукле шумове око себе. Свуд около ударци секире и кишне капи равномерно добују по шатору. Без свеће, у потпуном мраку, он зури у ноћ. С времена на време севне муња и светлост пробије кроз мокро шаторско платно, затим тутањ грома затресе земљу. После, мрак у шатору постаје још црњи. Он дрема, док му пред очи излазе зелене ливаде, бистре речице, брежуљак, гробови по њему и као јато тица безбројне крстаче. Па се та слика расплине и мале, беле крстаче дрхтећи узлећу под облаке, а затим опет бескрајна равница покривена барама, кроз које се пробија дуга поворка, изнурених живих костура.
Трећа књига Ка Победи написана је још сигурнијом руком. Пред нама је готов приповедач који даје довољно доказа о своме приповедачком смислу. Ослободио се он излишнога и шаблонског, пронашао је простоту до које се не долази баш тако просто, а која одаје и једну душевну чистоту. Његово око већ врло добро схвата детаљ, а његов језик је спокојан, раван, углачан.
Књига обухвата историју наших добровољачких одреда од њиховог формирања, па, кроз руску револуцију, до Солунског фронта и даље до Победе. Ако се изузме посве излишан приказ фебруарске револуције, о којој је писац само слушао и читао налазећи се у малој варошици Пологи, где, како сам каже, човек није могао ни да види ни да осети револуцију, све друго у овој књизи, за свакога ко није припадао добровољачким јединицама, представља потпуно нове, богате и необично занимљиве ратне доживљаје. Историја о силовољцима, кантоновање по руским селима, одјек револуције у њима, рушење дисциплине, нов ред ствари у војсци, румунски фронт, све је то материјал који попуњава осетну празнину у ономе што је досад речено о нашем великом доживљају.
Ђурић, са својим ешалоном, као неким нарочито организованим посматрачким походом, наступао је кроз револуцију од једног места до другог. На његове очи развијали се и расплитали сукоби белих и црвених који су се, опијени мирисом крви, борили зверски, крвнички, до истребљења. Ђурић је жедним очима посматрао ове борбе и све што се око њега дешавало, па је бележио оно што му се чинило значајно.
То што је Александар Ђурић бележио често је занимљивије од онога што смо читали код неких руских писаца о револуцији и грађанској војни, за које писце један руски критичар каже да су му као редактору просто били досадили, описујући увек исто: како су их послали тамо и тамо, на тај и тај фронт, како су се срели са белима, како се изродила борба, како су их разбили итд. А они су морали бити такви тј. досадни, јер нису имали сопственога погледа на оно што су описивали, као ни способности да се уносе у психологију људи и догађаја, оне способности за обнажење активности, скидање онога покрова, о чему са онолико генијалне проницљивости говори Толстој у Ани Карењиној излажући своје погледе о уметничком стварању. Руски мужик је газио у крв, убијао и био убијен, то је истина. Али зашто се он крвнички борио за славу и величину Русије, да одједном окрене бајонет на ту своју Русију, исто тако крвнички? Зашто се он окренуо, не само противу оних који су му били криви, него и против своје рођене браће, боље противу себе сама, својих сељака, мужика, који су мислили као он, веровали исто што и он и знали исто колико и он. Александар Ђурић питао се баш о томе онда кад је у Иркуцку, покрај залеђене реке, гледао у раку препуну и белих и црвених, и у огроман крст од дебелих борових греда, на коме су урезане две речи што су говориле „више него да је читава историја минулих борби на том крсту исписана: Братскаја Могила.” Он није, дакле, само прост описивач онога што је видео, он се потрудио да има и свој поглед на оно што је описивао. А на своме бескрајном путу који је прешао, од Харкова, преко Москве, Петрограда, и Вологде, кроз снежне сибирске пустиње и прашуме, преко Краснојарска и Иркуцка, Сајанских и Јаблонојских планина, све до обала Тихог океана и преко Сингапура, кроз Суец за Александрију и Солун, видео је он и сувише много.
Колико би се изванредних описа и интересантних опажања могло навести кад би нам простор дозвољавао. Цела шеста и последња глава овог доброг ратног дневника испуњена је тим драгоценим описима и опажањима од онога места: кад се „добровољци приближују горостасним планинским ланцима што су затварали пут у отаџбину, оним мрачним грдосијама који као да су спавали на сунцу јер се издалека ни по чему није могло познати да се на њиховим грбинама бију и крваве два противника који не мисле на попуштање”, па све до описа пада Велеса у наше руке, чиме се овај дневник и свршава.
Може се рећи, најзад, да последња глава ове треће књиге не уступа нимало успелим местима из најбољих дела наше ратне књижевности, коју је овај ратни дневник несумњиво обогатио како животним материјалом који је прикупио тако местимице и његовим уметничким упознавањем.
