НДХ је била краљевина?

Тисеран је оваквим кратким и садржајним ударцима одбијао уста­шко муцање. Узалуд је Рушиновић након тога поновно задахтао да „докаже” како је ипак огромна разлика између Француске и Хрватске, да је Француска била непријатељ Немачке, па је логично да тако страда, али „Хрватска је једнодушно наступила на страни Немачке и помогла рушење Југославије.” Након тога призна­ња, Рушиновић говори, да је „вековни сан хрватског народа био успостава и обнављење Хрватског Краљевства”, да су Хрвати данас „у пријатељ­ским односима са силама оси, па ако можемо, јер смо пријатељи и саве­зници, дајемо нашим пријатељима што можемо, помажући их у борби против заједничког непријатеља”. А Тисеран је овако даље мучио усташког „ опуномоћеника”:

„Ja znam da je hrvatski narod težio za svojom slobodom i da je na to imao pravo. To mu pravo nitko nije mogao nikada osporiti. Razumi­jem da se je digao protiv Srba u najpovoljnijem času za sebe. Ali, dragi gospodine, Vaši prijatelji fašisti smiju se Va­šoj samostalnosti i slobodi i egzistenciji Hrvatske Države. To ja čujem izravno od njihovih velikih političkih glava.”

Из овога се види, да Тисеран, бар у овом часу, није у начелу против хрватског сепаратизма, то јест одвајања од Срба. И он, у овој прилици, у начелу одобрава разбијање Југославије, као и остали кардинали с папом на челу. (Видећемо касније, да не стоји чврсто на том становишту, те говори о Југославији као о нечему нужном.) Но види и сву трагикомичност усташког решења. Тисеран контролише директно у додиру с фашистичким „главама”. Он зна како Мусолини и остали заваравају злочиначке типове у Хрватској, своје ортаке или слуге. Тисеран овако јасно говори:

„Vaš kralj, Vojvoda od Spoleta, nikad ne će doći u Hrvatsku. On kaže, da ne će ići u Hrvatsku, jer su ga učinili Kraljem u Kraljevini, koja nije Kraljevina, jer je ovisna o Njemačkoj, kao i o Italiji. U Hrvat­skoj svak više vlada nego Hrvati. Tako Vam je to. A kad bi znali što govore o Vama talijanski časnici, koji se nalaze u obalnom pojasu, to je upravo strašno. Po njima, takvih zvjerstava, teško je i za­misliti, da je ikada bilo. Ubijanja, paleži, razbojstva, pljačka, na dnevnom su redu u tim krajevima.”

Све те страшне истине морао је да слуша усташки „опуномоћеник” и знојио се, да их „побије”, но није му ништа успевало. Тисеран је у наставку тог разговора само сипао тешке и крваве истине. Говорио је о усташким злочинима против Срба, о рушењу православних цркава уз саучешће католичких попова и фратара. На то ћемо се касније још посебно осврнути, а сада да сакупимо даљња мишљења овог кардинала о положају „НДХ” и њезиној улози.

„Ono što sam Vam rekao o Vašem budućem kralju, čuo sam od osobe, koje su s njime intimne, pa i vjerodostojne. Oni se plaše Njemačke. Uostalom što je Italija prema Njemačkoj. Zar i Italija ne mora vršiti naloge iz Berlina! Kakvu ona ulogu igra danas, a možete si predstaviti kakvu će igrati poslije rata. Vidjet ćete, pretpostavimo, da je pobjeda na strani sila osi, što će dobiti Italija? Italija je u takvom stanju, da ne može ništa učiniti, a poslije rata još manje. U Vašim odnosima s Italijom morate biti oprezni, jer ltalija zna vrlo dobro, da nakon rata Hrvatska više ne će spadati u životni prostor Italije, nego Njemačke; ne samo to, nego budite sigurni, da će Italija izgubiti Trsta i Ri­jeku, to je posve sigurno, a prema tome i svu Dalma­ciju, koju je rimskim ugovorima dobila. Dalmacija će se vratiti Hrvatskoj, a za uzvrat možda da će joj Nijemci dozvoliti koji komadić južne Dalmacije”.

Видећемо касније, да Тисеран није ипак веровао у победу „оси” (како су то желели остали у Ватикану!), него је био уверен, да ће управо савезници победити, али као да је усташког „дипломату” намерно мучио, износећи му црне перспективе, не бојећи се чак ни тога, да ће га Рушиновић сигурно потказати Мусолинију и Хитлеру као непријатеља. Хтео је на овај начин понизити усташу пред собом и искрено му се изругати. А Рушиновић прича даље овако:

„Ovdje sam ja navlaš izrazio svoju sumnju, da bi eventualno još nešto čuo, pa sam čak i počeo obrazlagati kako je to nemoguće, pogotovo za života Führera i Ducea, jer ih uz ostalo veže osobno iskreno prija­teljstvo. Tu se on (Tisserant) nasmijao i veli, da ga ništa ne čudi, što ja tako mislim, jer informacije, koje ja dobivam, dobivam iz krugova, koji takvo stanovište moraju zastupati. Nu, kad bi Vi mogli, veli on, ući u službene njemačke krugove i steći njihovo povjerenje, onda bi isto to čuli od njih, što Vam ja velim. To on znade od ljudi, koji zauzimaju najviše položaje u Njemačkoj, a i diplomati sa njemačke ambasade u Rimu ne ustručavaju se to reći u povjerljivim krugovima. I ponovi mi doslovce ovo: „Možete uzeti kao činjenicu, da je Trst i Rijeka i ono što je između njih, njemačko, a Dalmacija hrvatska, koja dolazi u sferu njemačkih interesa. U međunarodnom životu postoje interesi, a ne osje­ćaji. To je pravilo za svakoga političara, za sve narode, pa i Nijemce, sa Führerom ili bez njega, ne će gledati na prijateljstvo, koje ih sada momentano veže.” Ja sam slegao ramenima, pravio se kao da mi je teško vjerovati i nisam dalje o tome razgovarao.”

Рушиновићу је то било само „тобоже” тешко, он се „правио” да не верује, али није разговарао само зато, јер није имао што да каже и чиме да сузбије тако јасно и ауторитативно постављене ствари, које су заиста тачно онако изгледале у перспективи евентуалне осовинске победе. Из начина, на који је Тисеран ствари формулисао, као и из чињенице, да он о томе говори и открива оно што је заправо тајни Немачки план, види се да он није за то, да њега то не весели. Међутим, он не полази с усташког становишта, он говори као антигермански оријентисани Француз у првом реду. (Његово гледање на Петена разликује се такође од гледања осталих прелата у Ватикану, па и самога папе, који су благосливљали Петеново и Лавалово издајство. Епископат у Француској је такође био већи­ном за Петена. Свакако, историјски је веома занимљиво сведо­чанство Тисераново, како он каже, добијено из прве руке, чак и од Немачких дипломата у Риму, да је Хитлер намеравао да заузме северни и источни Јадран за себе, прецизније Трст, Ријеку и Истру у првом реду, а Далмацију индиректно, подвргавањем Хрватске. Како Тисеран мисли о Немцима види се из овог папуса из истог Рушиновићева реферата:

„... počeo je pitati kako je sa prehranom kod nas. Ja sam prikazao kako je stanje, a zatim on meni kaže, da je stanje prehrane u Evropi očajno, pogotovo u Grčkoj, gdje ljudi umiru od gladi, u Francuskoj isto tako, u Belgiji i gore, a Holandiji i Norveškoj slično, a u Poljskoj, tvrdi, da je umrlo do sada što od zime, a što od gladi, preko 4 miliona ljudi. Situacija je po njegovom mišljenju grozna za potlačene narode. U Polj­skoj se pojavila epidemija pjegavog tifusa, ali Nijemci ne dozvoljavaju liječničku pomoć, jer trebaju liječnike za vojnike na frontama, a s druge strane, čim manje Poljaka tim bolje.”

Ако је Тисеран знао, да су Немци такве ужасне звери, знао је и папа, но он је ипак давао за време читавог рата сву помоћ Хитлеру, а кад је Хитлер остао жив након неуспелог атентата, папа му је послао честитку и благослов. Благосиљао је и Павелића, који је потпомагао, и против самога хрват­ског народа, Хитлеров злочиначки план.

„Zatim smo se dotakli — kaže Rušinović — francesko-njemačkih odnosa. Ja mu rekoh, da bi bilo možda bolje za Francuze sklopiti mir sa silama osi, kako se je to svojedobno i očekivalo. Odgovori mi, da su Francuzi bili na to spremni već od prvoga dana iza kapitulacije, kao što su i danas, ali da Nijemci žele potpuno uništenje Francuske, kako je to Hitler u svom „Mein Kampf”-u izrazio. Još k tome Francuzi plaćaju 300 milijona franaka dnevno. Ni Talijani, ni Nijemci nisu htjeli i ne će sklopiti mir do konca rata, a onda će Njemačka diktirati Francuskoj kako bude htjela, ako pobjedi. Nadodao je k tome, da su odnosi Fran­cuske spram jednih i drugih vrlo teški, ali mržnja naroda daleko je veća prema Talijanima, nego li Nijemcima.”

Кад је овако искалио своје француске осећаје, мада се ипак опор­тунистички односи према питању склапања мира с Немачком, Тисеран је на Рушиновићево питање, како ће рат завршити, одговорио:

„... Ako Nijemci potuku Ruse tokom ove godine (1942) mir se može očekivati u lipnju, srpnju 1943, ako se pak Rusi odupru i rat produži u Rusiji i kroz iduću zimu, potrajat će još tri do četiri godine, a to zato, jer Engleska ima četiri i pol miliоma vojnika prvorazredno opre­mljenih i još netaknutih. Te treba tući. Nu, ako uspiju, kako smo prije istaknuli, svladati Rusiju, ni taj posao nije za Nijemce nemoguć, iako će zahtijevati velike žrtve. Amerika ne će igrati veliku ulogu, kako su neki mislili, ali kako će s njome završiti rat, nemoguće si je predočiti, obzi­rom na njen geografski položaj, ekonomsku snagu i t. d. Izrazio sam sumnju, da bi Nijemci vodili rat s Rusima i iduće zime, jer bi u tom slučaju nastale pobune u okupiranim krajevima, a vjerojatno i revolu­cija u samoj Njemačkoj. Htio sam vidjeti njegovu reakciju na ovu misao; ta je bila ovakva: revolucija je u Njemačkoj nemoguća, jer su si Nijemci osigurali prehranu za još pune tri godinef a što će drugi umirati od gladi, to se njih ni malo ne tiče. U okupiranim krajevima nitko ne može podiči revoluciju, jer je poznato da lješine nisu sposobne za borbu, a svi ti okupirani narodi uslijed glada, bolesti i drugih socijalnih nevolja vrlo su blizu lješinama. Da Njemačka ima hrane za tri godine, to znam pouzdano. Imao je prilike natrag par mjeseci razgovarati s jednim od najboljih stručnjaka za ekonomska pitanja u svijetu, pa mu je, ovaj prikazao ekonomsku organizaciju Njemačke i dokazao ovo što tvrdi.”

Тако је о ситуацији у свету, о рату и миру, о Немцима, Италијанима и усташама Тисеран мислио у марту 1942. Види се и то, иако у то време није имао још сасвим јасне предоџбе о исходу рата, па говори и о мо­гућности . Хитлерове победе, да се он очито боји те победе, и очито жели другачију победу.

Рушиновић закључује тај свој први извештај о разговору с Тисераном у свом приглупом стилу:

„Tako smo se mi razgovarali o svemu i svačemu, pa i ako je bio u početku, kako sam razabireš, neugodan, i činilo se, dosta nesklon, na koncu je bio srdačan (!) i bliz (!), te je zaželio sve dobro našoj državi (!) i narodu. Pri rastanku mi je rekao: da ga posjetim, kad god zaželim.” I još: „Mišljenje pak o njemu iz ovoga izvještaja možeš sam stvoriti, pa da ne duljim ja s time završavam”.

А Лорковић је реаговао писањем: „Опрез! Непријатељ!”

Још два пута се Рушиновић састао с тим „срдачним” „непријатељем”, па тако јавља Лорковићу писмом од 28. маја 1942, да је дан пре био код Тисерана „по трећи, али и последњи пут”, јер:

„Već si čuo iz prošlih izvještaja tko je taj gospodin i kako gleda na stvari. To me nije smetalo koliko njegov nastup ovoga puta.”

Овог пута Тисеран је говорио још оштрије и грубље о усташама. Ру­шиновић наглашава:

„Uvjeren je da će pobjediti Anglosasi. Po njegovom mišljenju dana­šnja situacija u svijetu ne može se usporediti sa onom iz 1918. godine. Misli da će rat švršiti u ljetu 1943, ali kaže da se može i prevariti, jer su se saveznici i u prošlom ratu spremali za pobjedu 1917. a ipak je došla 1918. Sve, što su do sada podnašali potlačeni narodi svalit će se na Nijemce. Danas ginu drugi, a onda će Nijemci. Pri tom se je, dobio sam dojam, cinički smijao i zbijao šale. Ja sam ostao iznenađen i stvorio odluku, da to bude moj zadnji posjet njemu, jer vidim, da je uzalud gubiti vrieme kod tog čovjeka.”

Усташи је — уствари — било непријатно да слуша црну перспективу.

Ипак, у децембру 1942. посећује Тиссерана нови „опуномоћеник” усташке „НДХ”, Лобковиц, који јавља писмом од 20. XII 1942. Лорковићу ово:

„I on me je primio naglašeno ljubezno i srdačno. Među nama se razvio vrlo dugačak iskren i otvoren razgovor, u kojem je jasno došlo do izražaja kardinalovo negativno mišljenje ne samo o hrvatskoj državi i današnjem režimu, nego i o hrvatskom narodu kao takovom. Govorio je, da su Hrvati već za vrieme 30-godišnjeg rata bili poznati kao divljaci, te da su u njegovom kraju (Loraine) popalili nekoliko mjesta, te da su tamo obćenito smatrani zlim ljudima.”

Необично „љубазан и срдачан” Тисеран је у ствари био веома суров. Он је, дакле, ужасно импресиониран усташким злочинима. Погрешно, али под ужасним утиском усташких злочина идентификује читав хрватски народ с усташама и то је „искрено” рекао усташком „дипломати”. То су били резул­тати њихових злочина. Срамота и љага падала је на читав хрватски народ! Тисеран, који је раније Рушиновићу признавао да Хрвати имају право на своју слободу, то јест на своју државу, сада другачије резонује. Лобковиц пише овако:

„Kardinal je istaknuo, kako je pročitao jednu knjigu, koju mu je svojedobno dao dr. Rušinović i kako je i u toj knjizi (govora o. p.) go­tovo isključivo o ubistvima i nasiljima. U vezi s time spominjemo, kako iz ovoga proizlazi, da se ipak čitaju stvari, koje u promičbene svrhe dajemo i da treba posvetiti naročitu pažnju izboru, kad se takve stvari daju. Kardinal je izrazio svoje potpuno uvjerenje, da je poraz osovine već sada svršena stvar i da treba uspostaviti Jugoslaviju. Na moje prigovore priznao je, da je bivša Jugoslavija bila nezgodna državna tvorevina i to pripisuje poslieversajskom utjecaju Francuske na države nasljednice Austrougarske: o Jugoslaviji je, kao i u Čehoslovačkoj i Poljskoj odviše naglašivana i forsirana centralistička misao, koja Francuskoj doduše odgovara, ali nipošto ostalim spomenutim državama Stoga bi kod stvaranja nove Jugo­slavije trebalo jako paziti na tu stvar. Iz razgovora se razabiralo, da je kardinal odlučno nesklon i Mađarima i Talijanima. Krunu sv. Stjepana nazvao je fantomom. U pogledu talijanskog pomaganja od­metnika (četnika) u N. D. H, odgovorio je, da kao što Talijani daju oružje odmetnicima, tako Niemci na­oružavaju Ustaše, kako bi u tom sektoru bio što neja­sniji položaj”.

Занимљиво је ово Тисераново гледање на слабости старе Југославије и уверење да ће Југославија бити успостављена. Усташе су заиста зато и имале разлога да га не воле. Међутим, они су се тешили сазнањем, да папа Пије XII не дели екстремно неповољна мишљења овог кардинала. То јест, да је папа против Југославије и стопостотно за осовину и усташку „НДХ”! Лобковиц наиме пише Лорковићу:

„Dodajem, da je kardinal Tissserant obćenit o po­znat kao anglofilski raspoložen, ali smatram, da je koristnos njime podržavati veze, ako ništa drugo, a ono tadi podpuni je naše informacije. Po obćenitom uvjerenju upućenih, Sv. Otac ne dieli pretjerani stav kardinala Tisseranta u političkim pitanjima.”

Ипак, Лорковић бележи баш испод тога:

„Nakon takvih uvreda Hrvatske ne može se s T. po­državati nikako vih veza. L.”

А сада да видимо, како се лично кардинал Тисеран односио према прогону Срба и прекрштавању православних. Нагласили смо, да је његов потпис на одлуци Конгрегације за источну цркву, којом се прела­жење православних најпре на грко-католичку, а касније и на римокато­личку веру одобрава и формално омогућава. Тисеран је, дакле, био недоследан, радио је против свог уверења. Он је знао да чак и католички свештеници предводе терорисање Срба у усташким акцијама. Како читамо у Рушиновићевом писму Лорковичу од 6. март 1942. Тисеран говори овако:

„Ubijanje, paleži, razbojstva, pljačka, na dnevnom su redu u tim krajevima. Ne znam da li je to sve tako, ali znam pozitivno, da su i sami franjevci, kao n. pr. otac Šimić u Kninu, uzeli uče­šća kod napadaja na pravoslavni živalj i na rušenje pra­voslavne crkve. Otac Šimić sam je predvodio skupinu ljudi sa oružjem u ruci, koji su srušili pravoslavnu crkvu. Isto tako porušili ste pravo­slavnu crkvu u Banja-Luci. Znam sigurno, da su se franjevci u Bosni i Hercegovini isto tako jadno ponijeli. To me boli. Takve stvari ne može raditi odgojen, kulturan i civilizovan čovjek, a kamo li svećenik.”

Никад у Ватикану нико други није пред усташама критички ни помињао те ужасе, нико није говорио ни о злочинима световних лица, усташа, а камоли о злочинима усташа свештеника, о убицама и терористима у манти­јама. Тисеран је учинио то једини. Иако ни он није казао, ни оно најтеже, ни све. Рушиновић је реаговао овако:

„Možeš misliti kako mi je bilo pri duši slušati sve to i čuti što je sve neprijateljska promičba učinila protiv nas, pa sam ostao jako izne­nađen i izrazio svoje čuđenje njegovoj Uzoritosti nad tim neistinama, koje su mu servirali sami naši neprijatelji i odgovorio sam na sve ono što mi je on naveo. To što pojedini fašisti govore o nama i misle, malo nas se tiče, jer znamo da tako ne misle vodeći, koji su pomogli stvoriti našu državu.”

Усташа се чуди! Он пада с неба, кад му се говори о злочинима у Хрватској, то је њему само „непријатељска пропаганда”! Тисеран је, како он каже, за те усташке ужасе дознавао од италијанских официра окупатора у Хрватској, који су и сами почињавали злочине, али су усташка, по њиховом схватању, била још грознија и о њима су причали по Италији, и у Ватикану. А Рушиновић покушава овако лагати Тисерана:

„Za navedene slučajeve rušenja pravoslavnih crkava nisam čuo, pa mi je teško vjerovati. Bio sam nekoliko puta u Zagrebu u zadnjih par mjeseci, a i naša vlada obavješćuje nas iscrpno o prilikama u zemlji, pa držim da bi i to saznao. No, uzimam na sebe da ispitam tu stvar, pa ću biti slobodan da Vas obavijestim. Zvjerstva su zaista počinjena, ali od pravoslavnih na katolicima, a možda je tu i tamo po koji slučaj bio kao reakcija i sa strane katoličkog hrvatskog elementa. Talijanski vojnici, koji su došli u nepoznati kraj čuli su o svemu, što se događalo, ali u nepoznatom kraju i bez poznavanja jezika sigurno da se nisu mogli pravo informirati o stvarima. Ima pak među njima i takvih, koji ne služe svom narodu na čast, pa nije čudno ako ovako kleveću i nas. Među njima nalazi se i onih, koji nisu zadovoljni sa riješenjem koje su postigli, jer su mislili i željeli da Čitava Dalmacija bude pripojena Italiji. Među njima ima i komunista, a i onih, koji bi željeti da bude sve drugačije, nego što žele oni, koji ih vode i t. d.”

Усташама је — видимо јасно — било нелагодно, они нису очекивали, да ће један кардинал осуђивати њихова недела, они покушавају да га разувере, да изврну ствари, да своје властите злочине још једном припишу својим — жртвама. Видели смо већ, како су Ватикан запљускивали неким „Сивим књигама”, у којима су сервирали фалсификате, па су своје покоље, ужасне слике својих раскасапљених жртава, приказивали као дела „одмет­ника”. Међутим, Рушиновић није уверио Тисерана.

Кардинал му је, наиме, сервирао нове ужасе у разговору од 27. V 1942, након готово три месеца, о чему Рушиновић пише Лорковићу у писму од 28. V 1942.

Каже, да му Тисеран тврди, да су Немци заједно с усташама „поклали све свештенике православне цркве и да је нестало 350 тисућа Срба.”

„Što se mi imamo tužiti na Srbe, veli (Tisserant), kad mi s njima postupamo gore nego li su oni s nama, i ako smo mi tobože kulturniji i katolici. Samo u jednom logoru ima 20 tisuća Srba. Srbi su u bor­bama s Turcima dali za Zapad i katolicizam isto toli­ko koliko i mi, možda i više. Hrvati su dobili naziv „antemurale christianitatis”, jer su bili katolici. Zna­de on kakvi su Hrvati po onome što su učinili u Lotharingiji i t. d, i t. d. Jedva da sam gdje mogao doći do riječi. I u takvom razgovoru kaže, da ne simpatizira više Srbe od Hrvata!”

Усташки злочини су тако, дакле, деловали на Тисерана, да је под тим утиском још једном идентификовао све Хрвате с усташама, што је сасвим погрешно, па је васкрсао стару верзију да су Хрвати дивљаци, што се повезивало с ратовањем под Аустријом.

Треба свакако опазити, да Тисеран не подцјењује улогу и заслуге Срба за хришћанство, па ту стоји дијаметрално противно усташама.

Ипак, како да се опрости кардиналу Тисерану, који — знајући за ужасе, које Срби морају подносити, знајући да су усташе неупоредиви злочинци — није другачије реаговао, него се ограничио само на испаљивање своје срџбе и своје ироније пред тим усташким злочиначким „опуномоће­ником”? Зашто није покренуо Ватикан, зашто није уверио папу, да је на погрешном путу, кад благосиља Павелића?

И зашто је пак службено помагао прекрштавање, кад је врло добро знао каквом злочиначком плану оно служи? И те како је добро знао!

Рушиновић пише у писму 6. III 1942. о разговору с Тисераном на ту тему:

„U toku razgovora prešli smo na pitanje obraćenika. To ga je dosta zanimalo, pa sam ja po onoj Draganovićevoj knjizi počeo prikazivati historijskim tokom vjerske prilike u Hrvatskoj. Nu, kad sam tvrdio, da je jednoć Hrvatska, kao i Crna Gora bila katolička, i da su dolaskom Osmanlija počeli pravoslavci infiltrirati čiste hrvatske krajeve, pa su pod nasiljima najgore vrsti mnogi katolici ostavili svoju vjeru i prešli dijelom na islam, a dijelom na pravoslavlje, on se tome usprotivio i kaže, da je to za njega novo. On, da pozna dobro povi­jest kršćanstva, ali da nije bilo slučaja, gdje su kato­lici latinskog obreda prelazili na pravoslavlje. Spo­menuo mi je slučaj Grčke, koja je sa Turcima imala slične neprilike kao i Hrvatska, pa da je u Grčkoj ostao isti broj katolika, kao što je bio i prije dolaska Osmanlija. Moguće je jedino to, po njegovom mišlje­nju, da su grkokatolici prelazili na pravoslavlje. Pošto se nismo mogli složiti, zamolio sam ga, da bi mi dozvolio, da mu ja to prikazem u jednoj radnji, obrazloženoj na temelju historijskih podataka ili da mu donesem literaturu o tome. Vrlo rado je primio i ja sam mu ponudio Draganovićevu knjigu, koju ću mu odnijeti, jer mi je rekao, da njemački čita isto kao i francuski.”

Усташа се — како видимо — заноси надом, да ће Тисерана ипак навести да му „верује”, али Тисеран је сигурно боље знао истину, неголи фалсификатор и усташки злочинац Драгановић. Понуђена Драганомвићева књига могла је само да потенцира Тисеранову иронију.

Но, тим је занимљивије, баш у светлу споменутих негација, да је управо тај исти кардинал Тисеран потписивао одлуке свете конгрегације које су усташама и усташком епископату омогућивале да врше своја недела с „обраћеницима”. Како смо видели из његове изјаве Рушиновићу, он једва да дозвољава да су неки грко-католици прелазили у про­шлости на православље, али категорички искључује, да су римокатолици то чинили или морали чинити. Он не верује, да је усташко прекрштавање „вра­ћање на веру отаца”. Па ипак формалним актом одобрава да се прекрштава не само на гркокатоличку, него и на римокатоличку веру големе масе православних Срба. Чини то против свог бољег, интимног уверења. Можда зато, јер је ипак био немоћан пред политиком папе, кардинала Маљонеа и остале курије, која је читава, читавом исвојом снагом и кру­том дисциплином, била на страни усташа?

Познато је, да је у пролеће 1942. Павелић основао такозвану „Хрват­ску православну цркву”, којој је дозволио приступ једном слоју непрекрштених Срба, већином у градовима, где се нису могли сви Срби масовно прекрстити или масовно поклати. Он је тој цркви поставио вишу хије­рархију и ниже свештенство из редова издајника свештеника српско-православне цркве, избачених богослова те цркве или свештеника, који су отпуштени по казни. Била је то у сваком погледу једна велика Павелићева лаж и политичка смицалица. Он је ту цркву искоришћивао за заваравање међу­народне јавности, а иначе за контролисање још преосталих, непрекрштених Срба, уколико су ти у својој наивности приступили тој лажној цркви. Право­славци су у великој већини ту цркву схватили како треба и нису јој се приближавали. А како је Ватикан гледао на ту цркву? Добро, као што је гледао добро на све што је усташтво радило за што радикалнију ликвидацију православља и српства. У Ватикану су у тој цркви видели средство, које ће служити не конзервацији православља, него његовој ликвидацији, то јест такозваном „сједињењу цркава”.

Рушиновић пише Лорковићу 9. V 1942:

„Priznanje pravoslavne crkve, kako sam Ti već javio, primljeno je jako dobro. U tome Sv. Stolica gle­da put k vjerskoj uniji i nestanak šizme u Hrvatskoj. To bi za njih bio „dragocjeniji dar” koji Hrvatska može pokloniti Sv. Stolici. Da bi se pospješilo, mišljenja su, da bi bilo potrebno osnivati grkokatoličke centre u krajevima, gdje se nalaze pravoslavci i pustiti da na tome radi dr. Šmrak, za kojega tvrde ovdje, da je najbolji poznavaoc za vjerska pitanja na Balkanu. Neki od katoličkih predstavnika u Hrvatskoj neradim okom gledaju prelaze na istočni katolički obred, ali Vatikan a i Stepinac slažu se u tome, jer da je to najlakši put, a i najbrži ka Uniji, što će nedvojbeno biti i od poli­tičke vrijednosti za N. D. Hrvatsku. Koliko sam čuo, dr. Šimrak već je o tome raspravljao sa Poglavnikom, pa se nadam, da će uskoro doći do ostvarenja, a ja bih te molio, da i Ti sa svoje strane potakneš tu stvar, što će sigurno biti od opće koristi. Dr. Draganović će sigurno biti protiv tome, ali ja bi mu mogao sada dokazati opravdanost toga.”

Дакле, и православну цркву и грко-католички обред у Ватикану сма­трају као једну прелазну фазу за претапање православних маса у римокатолицизам, за дефинитивну ликвидацију „шизме”, што би био „најдрагоцјенији дар” Светој Столици! То је пут „ка Унији”, то значи само нека етапа за римокатоличење Балкана. Овде је Рушиновић директиван, он преноси конкретне сугестије ватиканске курије.

И у овом случају, с обзиром на ту накарађну православну цркву, која је створена с политичком сврхом, уз помоћ неких Срба без части и морала, Тисеран исмева и осуђује усташе. Рушиновић пише у писму од 28. V 1942. Лорковићу:

„Kaže (Tisserant), da su Nijemci priznali hrvatsku pravoslavnu crkvu, kad su zajedno s nama poklali sve svećenike i kad je nestalo 350.000 tisuća Srba.”

А Лобковиц пише Лорковићу 20. XII 1942:

„Za Hrvatsku Pravoslavnu Crkvu rekao je (Tisse­rant), da ne znači ništa, jer je nastala voljom Poglav­nika i njegovom voljom može opet i nestati.”

Али опет питање: Шта је Тисеран учинио, да то Ватикан не одобри или спречи? Ништа.

Но, уза све то, ова документација има своју велику вредност. Управо кроз ова Тисеранова сведочанства најбоље се види, како је Ватикан свесно (јер је исто оно знао што и Тисеран) саучествовао у јед­ном страховитом усташком оргијању. Читава остала документација, сви остали гестови и акти Ватикана добијају на садржини и на тежини управо у том контрасту с ониме што Тисеран говори. Осим тога писма и пасуси о Тисерану важни су и зато, да се добије бољи увид у карактер „дипло­матске” преписке Рушиновића и Лобковица. Види се, наиме, да се они нису устручавали јављати у Загреб и све оно што им је неповољно речено у Ватикану. Кад би и остали кардинали били говорили као Тисеран било би то садржано у тој преписци. Али тога нема, јер код других ватиканских фак­тора и није било критике и осуђивања усташа.