Но опет преговори са турским пуномоћницима не донесоше мир између Русије и Турске, и посланици изнова послати из Србије, дошав у Јаш, могаху се уверити, да ће се скоро опет поновити војевање. У почетку 1809. догоди се некака промена у одношајима између држава што војштише. Уколико је се Русија зближила са Француском, утолико је се ова последња одмакла од Порте, која је 24. децембра 1808. год. углавила мир са Енглеском. Пошто је Турска осигурала своја острва и прибрежја својих мора, она је се старала о томе, како ће изнова освојити Србију, и поновити своје пређашње господарење у Влашкој и Молдавској. У априлу месецу дође Родофиникин у српски сенат и прочита писмо Прозоровскога, који јављаше, да ће руска војска наскоро прећи преко Дунава и једна њезина чета упутити се преко Видина у Србију. Родофиникин позва Србе на оружје. Но није их требало ни звати; јер сами Срби не верујући ни у каква турска обећања, спремаху се да предупреде њихов насртај. Један од најхрабријих српских јунака, необичне физичке снаге, по имену Хајдук-Вељко, удари 15. априла на турски табор, који беше распоређен на јужној граници Србпје, освоји га, па онда јуриши до Ниша. Наскоро тамо приспе и Миливоје Петровић и опсаде град својим четама. Велики везир стаде прикупљати војску и на измаку априла зађе за потиљак Србима, који с једне стране бејаху опседнули Ниш, а с друге, управили своју радњу и на Бугарску. Главна сила турске војске пређе српске границе и крену се Алексинцу и Делиграду. На измаку маја догодише се неколико бојева како под Нишом, тако и у самој Србији, због чега Срби морадоше скинути опсаду с Ниша, а Турци одступити својим међама; у то исто доба, Карађорђе устави кретање албанаске војске брзим поласком ка тврдињи Ускоп, па пошто њу оте, он се изнова врати у Србију. Но у јуну спремаху се нови насртаји Турака, како од Ниша, тако и од Босне. 12. јуна Ибрахим-паша увуче се са 18.000 људи у ваљевску и шабачку нахију и разби Србе, а 15. нишки Турци разбише Србе под Алексинцем: сам Карађорђе беше рањен и мораде оставити бојно поље; Срби изгубише 6.000 људи, логор, много топова и опреме. Турци тако добише могућност да, пошто опседну Делиград, освоје Ћуприју, пређу преко Мораве и ударе на Србе, који се бејаху под Јагодином сакупили: два дана трајала је најжешћа битка. Турци се борише бесомучно, Срби очајно. 19. јун. Турци одоше за Мораву. Међутим Карађорђу уминуше ране и он се поврну у војску. Њему је ваљало да на истоку ослободи Делиград од опсаде, да протера од Шапца Ибрахима-пашу, који му се беше привукао, и да истисне из ужичке нахије 10.000 Албанаца, који се беху тамо појавили. Опасност је била велика, но она нарасте још више тиме, што у половини јула на истоку искрсну заклети душманин српски Гушанац-Алија, који већ бејаше постао паша и освојио Пожаревац. Кад Турци стадоше тако наједанпут узимати маха, цела Србија унутра беше страшно усколебана: многе породице пређоше преко Саве и Дунава у аустријске крајеве; сам сенат помагаше тој бежанији, но огласи да сваки који може понети оружје остане у Србији. Напрезањем сената прикупише се до 60.000 оружаних Срба, но они су морали да бране своју отаџбину на разним крајевима. Турака је било до 89.000, ту бејаше 20.000 коњаника, а њихове топове управљаху енглески официри. Но српске војводе не клонуше духом: њима изађе за руком да ослободе хајдук-Вељка са његовим момцима које беху Турци опколили; 24. јула протера Јаков Ненадовић Турке испод Ваљева, а Сима Марковић прогна их 25. јула из Шапца; прелазећи натраг преко Дрине Турци претрпише голему штету. Затим беше оглашено, да се сва српска сила прикупи код Ћуприје, куда бејаше послано из Београда сијасет војничке опреме, и у самој тврдињи београдској остадоше само 600 људи. 1. августа сударе се војске турска и српска на Ћуприји. Енглески официри, који управљаху турским топовима, видоше где су Срби слаби а где јаки, па према томе удешаваху и своје насртаје. Бојно поље беше голема равница, што је по Србе било сасвим неудесно, јер главна њихова снага беше у пешадији; напротив за Турке то место бејаше веома удесно, јер њихова сила беше у коњици. Са надом да ће зацело победити Србе, ударише Турци на њих и наскоро освојише прве шанчеве; многи држаху да ће се дан свршити тиме, што ће једни ликовати победу, а други бити потучени до ноге. Но српске војводе кад видоше да не могу победити Турке, решише се да бар избаве своју војску од коначне пропасти, и стадоше бранити друге шанчеве са више срчаности и више јунаштва. Ноћ развади мегданџије: 6000 Срба беше пало, и осим тога Срби изгубише 40 топова и део своје опреме. Ноћу оступише преко Мораве у унутрашњост Србије. Турци пошто потиснуше Србе, упутише се Делиграду, који беше заузела једна мала српска чета: осам дана узаманце јуришаху Турци: ујутру се почињаше борба, ноћу се опседнути Срби спремаху за нову битку. Турци посејаше околину Делиградову својим трупама, но не могоше опет устрашити опседнуте Србе. Њихово срце беше срчано и непоколебљиво, али им тело беше уморено; они су видели да ће сви изгинути па се опет не бојаху смрти, ни своје судбине. 11. авг. Срби, пошто узбише неколико јуриша, осташе опкољени трупинама своје изгинуле браће и безбројном гомилом Турака; мало-помало смањиваше се број Срба и победа се сврши када паде и последњи Србин.