Улога и рад првих оснивача Атанацковића, Гођевца и Рафаиловића и Ћеловића, затим, Ђорђиковића, Бацете, Рајковића и Илије Пчињског до септембра 1905. год. У овом периоду изаћи ће опис знаменити борби на: Ђурашком манастиру 1903. год. Четирцима 1904. год. Табановцу, Челопеку, Вуксану, Небрегову, Китки, Петраљици, Вел. Хочи, Бељаковцу, Мовнатацу и Гуглину 1905. год.
У време кад су Бугари, са својим четничким покретом, били на врхунцу свога терора у Maћедонији қад су се бугарске чете појављивале на самој граници Србије, убијајући, палећи и уништавајући, све што се није звало Бугарином; у време када су по свој Маћедонији, приређивали дивљу хајку на српске свештенике, учитеље и друге угледне наше људе, који су им при њиховом походу, по тим дивним српским крајевима сметали, у њиховом небратском раду, у времену, када је један српски изрод као њихов приврженик, а по наредби бугарског комитета вршио најгрознија и најсвирепија убиства над Србима по Кумановском крају, на начин на какав се не врши ни међу најдивљијим племенима, ми смо и тада само протествовали и ћутали.
Тај жалосни Србин са својом бугарском дружином, у свом крволоштву није био задовољан само тиме; што је побио толике наше одличне људе, но је измишљао разне начине како би своје жртве што више напатио како би им мученичка смрт била што грознија.
Само један пример грозне освете ових варвара. У селу Кокошињу, везали, су десет живих српских душа, једног, позади другог тако; да један другом гледају у теме. Кад су то извршили, Онда су се ти „јунаци“ са тим српским изродом измакли за десет корака од својих жртава и да би могли видети дејство своје манлихерке, (пушке) пустили су једног да пуца. Кад је овај бугарски „јунак “ опалио метак, онда су ти „ ослободиоци “ пришли жртвама и констатовали, да је њихова манлихерка пробила осам, у деветом се за држао пушчани метак, а десети остао неповређен. Али и оң ако није погинуо од куршума одмах је по извршењом констатовању био преклан камом.
После сваког разбојништва извршеног над Србима, који им нису ни у чему криви били, до само што су били Срби, и као такви нису се хтели свога лепог српског имена одрећи, но су били бедем пред крвавом бугарском пропагандом. Они су пред преплашеним народом, држали говоре, проповедајући да то чине ради њиховог „ослобођења“ и да их само они; Бугари могу ослободити, а други не може и неће, због тога треба да постану сви Бугари.
Забрањивали су и најсвирепије сваког су кажњавали, који је поред тога: што је пристао да се зове Бугарином, славио славу, то једино Србиново обележје, које је народу и у петстогодишњем робству под Турцима сачувао, а нови „ослободиоци“ Бугари и то су им забрањивали.
Тако су са једне стране са својим поповима и учитељима, а са друге стране својим разбојничким бандама, које је организовала и шиљала сама званична Бугарска, преплавили Маћедонију. Убиства ређала се за убиством, крв је потоком текла убијан је: отац, мајка, брат и сестра. Попови и учитељи су народни просветитељи, прве су њихове жртве а за тим остали прваци и виђенији домаћини, није било дана да нам у Србију нису долазили све црњи и жалоснији гласови, о све новим и новим убиствима Срба у Турској.
Наша дипломација била је немоћна, да стане на пут тим убиствима нашег у то време уистини напаћеног народа.
На сваки глас, о новом убиству Срба у Турској ми смо у Србији по Београду држали импозантне митинге и приређивали парастосе. Држали распаљивање говоре, осуђивали небратски рад браће Бугара, кривили Турке и осуђивали нашу владу, што не штити довољно српске интересе, на крају крајева доносили смо резолуцију и у поворци од неколико хиљада душа предавали је влади. Но све то остајало је мртво слово на хартији, а стање Срба у Турској постојало је све очајније. Наша штампа је свако таково ново убиство бележила са црним словима, а народ се све више узбуђивао, али нико није имао смелости ни енергије, да томе злу на пут стане. Сваки се снебивао и протествовао и на томе се свако узбуђење и свршавало.
У последњем часу, ипак бол према браћи савлада све друге мање обзире. Трезвени људи видеше, да се треба манути митинга и резолуција, него да љубав према браћи која страдају треба и делом доказати.
Априла месеца 1903. године у Београду се састаде неколико поштених, племенитих, правих Срба и то: Атанацковић, Гођевац, Рафаиловић и Ћеловић на том састанку утврдише: да образују један одбор, (одбор четворице) и да се делом заинтересују за наш народ у старој Србији и Маћедонији.
Овај посао био је скончан са многим тешкоћама, ваљало је избећи сваку службену интервенцију, ваљало је и материјално доста жртвовати, али где је родољубља, ту се и све препреке обиђу и уклоне.
Сваки је почетак тежак, али ово је био најтежи. Они су и поред свих недаћа са којима су имали да се боре, имали још да се чувају и од наше полицијске власти, да их не примете и да их не спрече у извршењу свога задатка. Морали су бити веома опрезни са те стране, а приликом врбовања четника за прву чету, узимали су оне само које су лично познавали као: озбиљне, трезвене и ћутљиве. Приликом примања у чету сваког су заклињали.
За војводу прве чете, био је изабран Анђелко Алексић, родом из Кичевског краја, који је од дужег времена живео овде у Београду. Он је био млад човек од 28 — 30.год. развијен, здрав и веома наочит а при том озбиљан, достојанствен, срчан и без икаквог порока. Према томе може се рећи, да је избор војводе Анђелка био потпуно сретан, јер је у сваком погледу био потпуно достојан да поведе прву српску чету.
Првих четника у Анђеловој чети било је једанаест и то: Василије Трбић, (сада војвода, а пре но што ће ступити. у чету, скинуо је са себе калуђерску ризу), Воја Кораћ (још је у животу) Арса Алексић, (умро 1904. год.). Ђорђе Н. (погинуо са војводом Анђелком на Четирцима 12. маја 1904. год.) а остали су били непознати. Сви су то били млади, здрави, одважни и одушевљени људи.
