Било је то 1889. године, оне године кад је краљ Милан абдицирао а после се кренуо у света места. И што смо даље од тих догађаја, све више нам се намеће једно упоређење. Реч је о покојном краљу Милану. Ма колико да је тај владар имао мана, ма колико да је и сам носио зао удес свој у себи и у делима својим, ипак остаје он једна импозантна уистини трагична личност у историји нашој, личност чија судбина код осетљивих и питомих људи мора будити сажаљење. Јер, за све што га је у животу снашло, није он сам крив него и сви ми. Данас је то још можда рано и непопуларно казати, али ће иза нас доћи поштенија генерација; једна генерација која ће метнути руку на срце при пресуди, која ће говорити „и к себи и од себе”. Тада ће овај мученик добити прави суд свој. Неће ваљда довек званични и полузванични историци писати историју! Време ће учинити своје.
Вријеме је најбоље решето,
Пречистиће оно ове ствари!
Тада ће доћи свак на своје место; тада ће и краљ Милан добити своје право место и никакви га фалсификатори неће моћи покренути оданде. Тада ће се истинито изнети како је несрећан био тај човек!
Чујте само! Чујте како га је удар за ударом редом стизао; како је са зла на горе падао само зато што је више веровао свету него што је тај свет заслуживао!
Ево, редом:
Узео жену из љубави, уздигао је до висине свога краљевског престола — а она му загорчала све дане домаћег мира и среће његове. . .
Затим, у тешким ратним данима се искрено витешки, поверио свом старијем и јачем савезни’ку, и сву своју војску каваљерски поверио команди тога савезника! А после два тешка рата, после бојева, мука и крви, тај савезник отима од свог верног савезника освојене земље и градове и даје их Бугарима! И не зна, чисто, где већ да се заустави! Једнако му се чинило: да су Срби исувише много освојили и притисли земље, а Бугари да су исувише мало добили на поклон! . . . Хтеде и сам крвави Ниш узети и дати га Бугарима. Тада, кажу, краљ Милан одведе посланика руског до Ћеле куле и рече, показав на споменик тај: — Ево, екселенцијо, кад Руси начине још једну оваку Ћеле кулу од српских глава, и ову моју поврх њих метну, — тад ће тек добити Бугари Ниш! Тако је краљ Милан двапут морао да осваја Ниш; једаред ратом од непријатеља Турака и други пут претњом од пријатеља и савезника Руса! . . .
Затим, уморан и сит борбе, даје најслободоумнији устав своме народу, а тај исти народ одмах, баш по том новом, дарованом уставу, грди га као последњег човека!
И, напослетку, уступа у најлепшим годииама престо јединцу сину, лебди над њим, а тај исти син га гони, назива га „отровним црвом што подгриза стабло Србије”, и загорчава му у тешкој болести и последње дане живота његова!!
Није ли то једна доиста трагична владарска личност не само у српској него и у свој светској историји?! . . . Личност вредна и нашег дивљења и наших суза сажаљења. Као Шекспиров краљ Лир што је поделио своју државу између својих кћери, па постао просјак до недрага, тако и несрећни краљ Милан раздаде све што имаде: изабраној свога срца, своме савезнику, народу свом и сину јединцу свом — и остаде разочаран и сам; сам са тугом и јадима у свету овом, без сажаљења и признања!. . .
Сушта слика несрећнога краља Лира! . . .
2
Давши, дакле, народу најслободоумнији устав, краљ Милан учини и последњу, највећу жртву, абдицира у корист својега сина. И онда, да би докраја испио намењену му горку чашу, реши се да чак и земљу остави. „Ако сам ја, ја једини — тако ваљда мишљаше он — свему злу и свој беди једини ја узрок — нека и мене нема! Хоћу да се уклоним одавде; да оставим одрешене руке мојим непријатељима — а „пријатељима” ове земље! — Ето земље, ето народа, ето власти, а ето и њих: (а мене нема ту да им сметам) — па да видим шта ће сами урадити!” . . .
И оде на далеки пут у света места, и даље још.
Сваки други народ у тој прилици рекао би „Хвала ти, господару! Што је било — било; нека ветар однесе, а време збрише!” И предао би забораву све. Али, ми смо осим света! Тек сада се разјуначи наша штампа писањем; тек тада искрсоше однекуд непомирљиви легиони страшних осветника са својим разметањем. И каквим грдњама, каквим клеветама се не бацише за путником а дојучерањим краљем и земље господарем својим! И појединци, и скупштина, и партије, све се то утркивало, ко ће бешње напасти, ко више окаљати спомен негда силног краља, а сада незаштићеног путника!. . . Неки чак и надгробну плочу навалише на овог живог мртваца. . .
Добро је рекао честити наш песник и учитељ народни, Љуба Ненадовић:
Народи знају само две стазе:
Ил’ подло пузе, ил’ грозно газе!
То је песник, истина рекао о пуку и о светини али нама ипак изгледа да овако, како су тада Срби радили, да тако ни Цигани не би радили!
*
У том времену, дакле, када га скоро сва наша, сва жалосна српска штампа грђаше на сва уста’ као последњег човека, путовао је краљ Милан по туђини дочекиван од туђинаца свуда са почастима. О путовању његовом сазнавали смо више из страних, него из наших новина; а најопширније су писале о њему турске новине, јер је краљ Милан био султанов гост од Цариграда па преко целе Сирије до Дамаска.
Опширније описе о доласку, бављењу и одласку краља Милана сазнавали смо, дакле, из турских новина, а њих нам је редовно читао и преваћао у Нишу неки Јусуф-ага, Турчин из Прокупља. Интелигентан Турчин, који је сем турских читао и многе српске новине, а и иначе беше то од природе врло бистар човек, прави беседник; у беседама се силно, китњасто, источњачки у фигурама изражавао, а говорио је ватрено и врло убедљиво.
Тих дакле дана једнога вечера седели смо за столом у хотел „Европи” нас неколико Нишлија, а сав је Ниш с највећим интересовањем пратио тај краљев пут; јер је Ниш искрено волео и необично поштовао краља ослободиоца. Дође и Јусуф ага и седе за наш сто као наш стари познаник. Разависмо сваки своје новине, ми српске, а он турске, па се задубили и занели у читање. Ми и читамо и не читамо, али Јусуф-ага не трепће, толико се занео у читање; чисто му од силне пажње и читања искочиле очи к’о у печеног рака.
— Шта има тамо Јусуф-ага? запитаће га један од нас.
— Много убаво писују за нашега краља! Ех, да знаеш турску јазију, па да сехириш — тол’ко убаво писују!
И сад нам стаде гласно читати оне звонке турске реченице и одмах их преваћати на српски; топећи се од милине читаше и преваћаше нам баш о гала ручку код султана.
— Наш цар дочекаја нашега крала много убаво. По саг ће, казују, Срби и Турци овакој да стану! И ту мету једно до друго два кажипрста од руку својих, да покаже то слагање и ту слогу. По саг ће барабар! Рат веће јок; кавга још; душманл’к јок!. . . Барабар! . . . Цар и крал наредише се, па ће бидне убавиња за фукара; и за наша и за ваша фукара — берићет версум . . . Да да Господ!
— То је добро! рекосмо ми.
— Бога ми ти казујем! вели усхићено Јусуф ага. Гази Осман пофалија српску војску; за тобџије много хубаво рече. — „Аферим! . . .” „Машалах!” рече.
Па онда настави да нам преваћа о Јилдизу, о Долмабакчи, о Чирагану, причајући како се краљ Милан лепо проводио по ручковима и по забавама, које је султан приређивао у част свога госта.
Затим остави турске новине и узе наше српске и стаде их разгледати, па их тек уједаред љутито тресну о сто.
— Е, види саг, рече љутито; узми си овој — и овој!. . . и показа и једне и друге новине. Што је овој саг? Кад си четим турске новине, мислим да ги Србин писује; кад он па узмем српске новине, мислим како да ги Турчин писује! Што је овој бре, брате?
— Како мислиш то, Јусуф ага?
— Ето такој мислим. Доће земан да Турци писују српски и Срби турски!. . . Аман што је овој што се овој напраји? Еве! и поче нам гласно читати неку гадну грдњу на краља Милана. Која сте вера, бре, вија Срби?. . . Мустај пашу, Турчина називасте „српска мајка”, а крал-Милана, Србина’ бре брате, викате га душман . . . демон Српства! Султан га почитује — ем Турчин па га почитује — а ви га резилите како да ви неје бија крал! . . .
— Па сад и није више краљ! рече један од нас.
— Неје крал! Ех, како збориш! Бија је крал. Кралски је отац! . . . Крал је, што ће да буде!. . . Стара срма са џемадана, што је него срма? Срма је, неје калај, неје ћерпич, веће је срма, па ако што је стара! Убијеш арслана, скинеш кожу, руно; па се, ем мртав лав, па вика арсланска кожа; што ће друго бидне веће арслан! . . . Пушти шајина, сокола, под облак — он си лети, соко је; скрши му крила, фрли га на земљу, дол — па је соко, ако не лети! Соко је, сврака неје! . . . А крал, човек жив — па да неје крал? Има си сина крала, па саг — син крал а татко, му неје крал? Срамота, Бога ми ви казујем! . . .
— Пааа! почех ја, знаш како је! Уставна земља, слободна штампа . . . Може сваки слободно ,да каже шта хоће . . . Таква је парламентарност . . . уставност европска. . . Код вас, наравно, нема тога, па ти зато све ово код нас и долази мало чудно. . .
— Ааа! Е, за тој те чекам! прекиде ме Јусуф-ага. И јес, мен’ ми је много чудо . . . Муслиман, — па како кавурин да се прекрстим оди тој големо чудо. . . Ваше српско чудо, — у бели свет га нема! . . .
— Како мислиш то, Јусуф-ага? запитасмо га ми.
— Да ти кажем какој ја мислим! рече Јусуф-ага и расположи се за причање. Ама каква сте вија милет, каква сте вера, бре брате, мајка му стара! Од малекос’, бре, моју пантим; јоште беја аџамија, па слушашем како си зборе наши Турци: „Не дојде Срб; гити Срб! Не помери, викају наши плот хеј — хеј там’ до Бакарно Гумно!” Ваздан имашемо малко зорт од Србију, бога ми ти казујем. И дочекамо кијамет!. . . Заратисте сас Султана! Делиград, Шуматовац, Адровац, Прћиловац; пет месец се бисмо. Било што било! Изгубисте, не могасте да узнете ни Видин, ни па Ниш наш! Хе, к’смет! Ваш ксмет. У наша книга има један реч: „Бог дели срећу, а ашчија, рече, чорбу”. Ете тој беше и у вас у први рат . . . Била таг наша срећа . . . Зарати после Москов и Влашка на султана, а Србија се па диже. Ви добисте, ми изгубисмо. — Бог рекаја, да се такој напраји и такој бидне. . . И било такој. Што ће прајиш? Наш к’смет!. . . Била саг ваша срећа. Добисте земље, и села, и вароши, и калета царска, и царски друмови и чешме и ћуприје, земљу, бре, добисте! Е, саг да видиш чудо, а ја, Турчин, да ви га кажем! . . .
— Ама, бре брате — настави Јусуф-ага наместивши се још удобније и завалив фес на потиљак. — Саг да ви кажем, ја да ви кажем, големо чудо! То прв саг да чујете вашу бруку и ваше чудо! Рат не беше чудо! Ех, што чудо? На сабљу земљу добисмо на сабљу гу и изгубисмо, — ама берем господски гу и подржасмо, зашто, „без тврд забитлак, царство не се држи!” Ама ви гу на сабљу, истин’, добисте, ама, како гу држите, валахи, — на то баш ће гу изгубите! Ех, ех!
— . . . Па ви, бре, могосте да гинете, да се тепате сас нас; да зебнете на Виник и на Горицу, по Суву Планину, кроз Дербент, куде је Џепа, Владичин хан, на Плачевицу и Крстиловицу; нокти да ви отпадају од студ — и ем све сами ви, кралски људи, — умедосте таг да ни отнете земљу и градови, а не знаете саг власт да држите и да управљате!. . .
— Кад се таг бисте и војевасте, сами војевасте а саг кад треба да си владате, а ви си саг викате’ наше чивчије и балије! У индат викате: „Аман — заман, како ће царство држимо? Аман, Ване, побрго и поскоро у индат! Оди си да ни помогнеш да си дрмамо сас царство; дај ни мало оди тај твој прос’ селски памет!. . . О, Боже, каква сте вера, какав па милет!. . .
Ми га замолисмо тад да буде мало јаснији, а он онда настави.
— Еве да ви кажем и тој! Имашем у турско нашо време много чивчије. Тад је такој бија ред. . . Имаше међу чивчије неки Јован (ми га викасмо Ване); беше ми санким неки сеиз, ама не беше сеиз на атови, веће на волови и на магарики сеиз! . . . Слушаше ме хубаво; хисмет ми чинеше какој је веће и ред тагај бија. — „Истерај, Ване, краве!” викам му ја. — „Да истерам, ага”, вика он. — „Узни си чешаћију, очисти си и дуздиши магарики”, викам ја. — „Па ће ги дуздишем!” вика он. — Ете то је правија и хисмет чинија тој Ване у наше турско време. Заступи Србија; „Србија Слободија”, викају. Е, знаеш што си саг праји Ване? Саг Ване не дуздисује више магарики. Јок! Саг закони писује Ване! . . . У нас беше султан Солиман, он писаше закони, — затој га „Кануни” назваше — а у вас мој чивчија стаде Ване Кануни!. . . Машалах! . . .
— Могосте, бре, да гинете без Вана а без Вана саг не можете да писујете закони и сас царство да дрмате без њег’!. . . Саг викате: „Ела, Ване, дај ни мало оди твој памет да ми придржимо царство!”. . .
— Е, па мора неко и то да ради. . .
— Ви сте чколувани, е што ве не викају вас у скупштину, па ви да писујете закони?. . .
— Е, ама оно је народ, сељак. . . прави народ! умеша се учитељ.
— А. . . ви . . . саг па — несте народ? пита Јусуф-ага.
— Па . . . ми . . . овај. . . муца учитељ, дабоме да нисмо . . . Ми смо школовани. . . зато нисмо . . .
— Машалах! упаде му иронично у реч Јусуф-ага. Ашколс’н за тој реч! Саг, крушка дивјака — крушка је, а крушка караманка, — неје крушка!. . . Убаво се изучисте! . . . Сас тај памет много ће ви сече ваша сабја! . . .
Ми оборисмо очи и почесмо да добујемо по столу. Онај учитељ, што је много будио свест народну, — плати, и диже се, и оде, а Јусуф-ага настави:
— Њекња имашем некуј послу у Делиград, а и скупштина беше тагај на куп. У подне се пуштила скупштина; иду си на ручак. . . И Ване си иде на ручак а турија под мишку неки тефтери, књиге и артије, ем знаш колко много! . . . У наш сав хућумат за сто година се није толко написало, колко Ване треба да прочети. — Он се чинеше да ме не види, ама ја му не дадо’ веће му викну једно: „Живо — здраво!” „Па све ли ће ги прочетиш Ване?” питујем га ја. „Па ће ги прочетим!” вика па он, а фаћа другу страну оди сокак — „Бре, бре! викам га ја. — Ели ће можеш да се разбереш у толке књиге и толку јазију”? — „Тој си је моје знање!” пишти, жена кисела, а увукаја врат у неки мајорски шињел како жељка кад скута главу у кору, па фаћа, жена, други сокак. Срамује се од мен’ зашто га ја знам хубаво, од време јоште! . . .
— Машалах! зборим си ја. Мен’ ми остаде голем чес’ у Србију. По име чукундеда ми Хасана један варош се у Србију и данданас вика: „Хасан-пашина Паланка!” а ето саг па дочека и доживе и тај голем чес’, — да мој чивчија, ете, писује кралски закони! Берићат версун, Јусуф-ага! Мен’ ми доста! . . . Што ми веће треба поголеми чес’? А и вам, ви убаво! . . . Напудисте вашега Милана ама барем добисте нашега Вана! . . . А и мојему Вану па стига данас сас вас! Што санким? Има један хубав бошњачки реч: „Неје, вика, крив Вла”’ што је питу поручаја, веће онај кој му, ете, даде питу да руча”. Па и за Вана и вас алис такој Вану стига! Петнаесе’ динара банка и пол, ајлак на дан за ништо, — малко ли је? Он си промињује дневи сас два гроша арча; кута банке и дукате у кемер, купује лојза, њиве и чаире.
— Тхе, шта ћеш — рекосмо ми, наравно тек да нешто кажемо — тако је сад свуд. . . уставност . . . суверенство народно . . . јавност . . . Ти Јусуф ага не разумеш то; тога нема код вас Турака.
— Ама, ћаше и код нас тој да се напраји. . . У Митхад- пашино време, ако пантите . . . теоше неки; ама, бош посла. . . Он си доби сургун, — а код нас остаде старовремски . . .
— Ама ви сте индолентна раса — рече један од нас (педагог баш, чини ми се) — не може то код вас . . .
— Е, ашкољс’н за тај реч. Не може! вели Јусуф-ага. Истин’, не може код нас. Зар код нас, па саг, демек, неки чивчија ели балија неки, (некој наш турски Ване) — па он да си питује за големе работе, за царска посла? Зар како ваш Ване питује министра, зар такој саг он да си питује нашега великог везира ели садразама: „Зашто је тој. зашто па овој? Искам да ми кажете! Ете, треба ми да си ја знам!” . . . Знаеш, што би таг чинија, што би му рекаја садразам?. . . Хич му не би рекаја, веће би извадија реворвер: „Дан! Анасана сиким! . . . Теб ли ће зар казујем”? . . .
— Буди бог с нама! рекосмо ми кад се Јусуф-ага диже и оде љутит. Какви су ово настрани и разроки појмови о европској, и нашој парламентарности! Што, бајаги, да Ване не може да буде законодавац? Зар зато што је неписмен?. . . Зар само зато?. . . Баш нас има свакојаких. Него, тешимо се ми, није ни чудо — Турчин је! . . .
