“Да је цар имао више таквих верних и достојних слугу,
никаква револуција у Русији не би успела...”
Ф.В. Винберг
Кнез Николај Давидович Жевахов је истакнута личност руске историје, познат по свом доприносу православној књижевности и историји. Његова дела, посебно три тома биографија Светитеља Јоасафа Горленка, епископа Белгородског, која су објављена у Кијеву између 1907. и 1909. године, сведоче о његовом знању и посвећености православљу.
Породичне Корене и Веза са Царском Породицом
Жевахов је био потомак рода Горленко, чији чланови су имали значајну улогу у историји Руске Цркве. Његова посвећеност Царској породици, поготово за време владавине Цара Николаја II и Царице Александре Фјодоровне, истакла га је као верног слугу и стратешког саветника.
Кнез је имао блиске односе са Сергејом Нилусом, познатим публицистом који је у својим делима указао на опасности које прете Русији. Нилус је играо кључну улогу у Жеваховљевом разматрању дубоких духовних и друштвених криза у земљи.
Сведок Историјских Догађаја
Као помоћник обер-прокурора Светог Синода, Жевахов је ревносно прикупљао чињенице о зверствима током бољшевичке револуције. У својим "Успоменама", он је детаљно описао свој живот и догађаје који су обележили Русију пред и после револуције, остављајући дубок утисак на читаоце.
Жевахов је сматрао да су узроци катастрофе Русије духовна криза и недостатак вере у Бога. Његова анализа догађаја указује на то да је повратак духовним вредностима и ујединити народ око Цркве и Цара био кључ за спас Русије.
Слика Цара Николаја II и Позиција Цркве
У свом раду, Жевахов је дао позитивну слику Цара Николаја II, сматрајући га истинским вођом способним да спаси Русију. Он је критиковао положај црквених и световних лидера током револуције, наглашавајући недоследности и неспособности у управљању кризом.
Духовна обнове Русије, према његовом мишљењу, могла би се остварити само кроз усредсређеност на Бога и православне вредности. Он је веровао да ће, упркос тешким временима, руски народ наћи пут повратка својим коренима и духовном наслеђу.
Мишљење о Распућину
О Распућину Кнез Николај Жевахов изнео је следеће мишљење:
"Када је човек богат и славан, има довољно пријатеља. Западне ли пак у невољу, буде ли оклеветан или лишен свог богатства, онда га пријатељи један по један напуштају и често остаје усамљен у најтежим тренуцима свог живота.
Колико јуче се улагујући и пузећи, ти пријатељи данас иду гордо уздигнуте главе и с некаквом несхватљивом злурадошћу бацају на свог бившег добротвора дрвље и камење, истресајући на њему своју злобу, као да је он уистину крив што су му се додворавали, жртвовали своје достојанство и пузали пред њим...
У светлу свеопште гнусобе коју чини човекова зловоља, има ли огавније појаве, одвратније и истовремено старије?! То својство покварене људске природе одавно су запазили непријатељи истине и широко га користили. Чак бих рекао да никаква револуција не би била могућа да људи нису тако лако упадали у мреже које су постављали они што у клевети виде своје најјаче оруђе које непогрешиво погађа циљ.
Када би људи мање били пријемчиви на клевету, мање лакоми на сензације, када би развили у себи више грађанске одважности и не би судили онима које не познају, већ би обрнуто, смело узимали у заштиту оскрнављену истину, не осврћући се на све стране, не обазирући се на „јавно” мнење, без страха да ће се умазати прљавштином клевете, јер се тога плаше само прљави људи, онда би избили из руку револуционара главно њихово оружје. Јер, револуција је увек лаж, увек клевета...
Распутиново име је постало познато широм света, али још нисам видео човека који би имао одважности да том имену приђе с оном непристрасношћу која би искључивала бојазан од оптужбе за „распутинство”. Још нико није покушао да размотри Распутина у вези с условима револуционарног доба у коме се Русија налазила у тренутку његовог појављивања, већ су се сви задржавали на њему као приватном лицу, и приписивали су му оно што би сасвим оправдано требало приписати творцима револуције.
А шта ако моју „непристрасност” схвате као одбрану прљавог имена, и мене самог обаспу блатом! А шта ако се и сам прочујем као „распутиновац” и крене хајка на мене — ето шта је спречавало и спречава малодушне људе да се објективно односе према Распутину.
Та опште је прихваћено мишљење да је исплативије прикључити се гласу стада, гомиле, него му противречити и пливати против струје, премда је то и погрешно јер, чак и полазећи само од исплативости, мора се признати да се више исплати имати на својој страни макар шачицу морално осетљивих и Богу верних људи, неголи шаролику гомилу.
Распутин је имао много негативних страна; али су се његови лични минуси сводили на један разлог: био је мужик.
То значи да је он, попут свих мужика уопштено говорећи, био лукав и препреден, претерано услужан и ласкав, волео не толико новац колико масно парче меса са сланином и чашицу вотке што је добијао за новац; био лењ и безбрижан и грчевито се хватао за она животна блага којима се користио, с тим што треба рећи да су та блага била врло скромна и нису превазилазила потребе желуца, главне и малтене једине потребе руског мужика. У таквим условима чак ми је тешко да Распутина окривљујем за његов сувише слободан начин понашања у друштву, испољавање нетактичности, уображеност и неучтивост, речју, за све оно што одликује сваког узохољеног мужика одгојеног доброчинством свога господара. То је био типични мужик са свим негативним одликама својственим руском мужику.
Сви су пак остали његови минуси у већини случајева, и уз то у знатно широј размери, представљали изванредно истанчано и спретно калемљење од стране оних закулисних господара судбине Русије, који су Распутина управо зато што је био мужик изабрали да буде оруђе за њихове зликовачке циљеве, и кривица руског друштва је у томе што то није схватало, већ је преувеличавајући Распутинов лош глас ишло наруку револуционарима... На то се упецао чак и типичан монархиста какав је у прво време био В. М. Пуришкевич.
Но, Распутин је имао и добре стране: о њима нико није говорио, и оне су помно прећуткиване.
Распутина су опијали и терали да говори оно што у пијанству може изрећи само руски мужик; у таквом стању су га сликали, инсценирајући свакојаке оргије, а затим галамили о његовом чудовишном разврату, трудећи се при томе да нарочито оштро истакну његову блискост Њиховим Величанствима; стално је био окружен гомилом провокатора и агената Думе који су га пратили, измишљајући поводе за сензације и стварајући такву атмосферу у којој се сваки покушај раскринкавања чак тумачио не само као одбрана Распутина, већ и као издаја Престола и династије. Не чуди што су у таквим условима ћутали и они који су знали истину.
Треба ли после тога рећи да је и такозвано Распутиново мешање у државне ствари, што је довело до тврдње да Распутин а не Цар „влада Русијом”, именује и смењује министре, представљало само један од параграфа програма кога су револуционари спроводили, и да у стварности та прича није имала никаквог основа нити га је могла имати. Распутиново име користили су зликовци и ниткови; али Распутин није био њихов саучесник и често чак није ни знао да они то раде. Као на речит пример указаћу на посету извесног Добровољског који је досађивао Обер–Прокурору Св. Синода Н. П. Рајеву не би ли искамчио положај заменика директора уреда Св. Синода, упражњен после премештаја А. Рункевича на другу дужност.
Тај се Добровољски појавио у мом стану, наметљиво ушао у кабинет, сместио се у фотељу прекрстивши ноге, и цинично ми изјавио како жели да га именују на положај заменика директора уреда Св. Синода.
„Ко сте и где сте раније служили, и по ком се основу обраћате мени с тако чудном молбом?.. Препустите руководству да просуђује за који сте положај погодни, и поднесите захтев редовним путем, па ће бити размотрен пошто се о Вама добију потребни подаци” — рекох.
„Нећу прихватити било које друго место; а моје именовање захтева Григорије Јефимович (Распутин)” — узврати Добровољски.
Погледавши право у безобразника, рекох му:
„Да сте боље васпитани, учтиво бих Вас замолио да одете; међутим, пошто уопште не умете да се понашате и нисте код мене дошли с молбом, већ са захтевом, наређујем Вам да се сместа носите и да ми више нисте изашли на очи”...
Гордо дигнуте главе и с изгледом увређеног човека Добровољски је отишао Распутину да се жали на мене, а ја сам смишљао на који начин да дам оставку, трудећи се да не одајем праве разлоге такве одлуке, и своје горке мисли сам поверио само свом пређашњем руководиоцу, државном секретару С. Ј. Крижановском.
„Александре Николајевичу — обратих се у мислима А. Н. Волжину — ето како је требало да поступите са мном да сте у мени видели другог „Добровољског”: управо сам се нашао у Вашем положају, али сам се из њега извукао на други начин”...
Сутрадан ме је Н. П. Рајев позвао у свој службени кабинет и ево нашег разговора:
„Изванредно сте поступили што сте отерали тог пробисвета; али бојим се скандала — рече Обер–Прокурор. — Он ће Вас опањкавати, а упоредо с тиме опет ће галамити о Распутину и жалити се да се он меша у ствари које га се не тичу. Кад би Распутин знао какав је нитков тај Добровољски, јамачно се не би залагао за њега... Добровољски се митрополиту Питириму већ попео на врх главе”...
„Другим речима, Николаје Павловичу, Ви желите да ја лично разговарам са Распутином и приморам га да повуче кандидатуру Добровољског?” — упитах Обер–Прокурора.
Н. П. Рајев поцрвене, сасвим се збуни тиме што сам погодио његову мисао и неодлучно узврати:
„Знате, понекад доспете у такав положај да се морате жртвовати за општу ствар... Не смем да Вас молим за то, пошто сам сасвим свестан ризика коме Вас излажем, колико би се погрешно протумачило Ваше виђење са Распутином; али, ако бисте у себи пронашли одлучност да одете Распутину, скинули бисте велико бреме с леђа нашег доброг митрополита који се сам бори са Добровољским и брани од њега”...
„Господе — помислих — каква несрећа!.. И А. Ф. Трепов сматра да морам бити жртвован В. Н. Љвову, а сада и Н. П. Рајев од мене захтева жртву”..
„У реду — узвратих после извесног размишљања — мора се бити веран служби и онда када се то не исплати. Ако Ви и митрополит сматрате да је то једини излаз, отићи ћу, јер сам спреман на све могуће жртве само да спречим продирање у Синод ниткова као што је Добровољски”...
И отишао сам... Ишао сам с осећањем с каквим се креће на подвиг: сасвим разговетно и јасно сам схватао какво страшно оружје дајем у руке својим непријатељима; али је све бојазни потискивала идеја те посете, свест да идући код Распутина не правим компромис са савешћу, већ идем ради борбе са њим, за одбрану истине изложене порузи, да жртвујем себе ради највиших циљева... И те су ме мисли смиривале и бодриле...
„Знам, мили; ја увек све знам — Добровољски наваљује; нека га само нек` наваљује” — рече Распутин.
„Како то нека га — приговорих раздражено — зар не знате какав је то нитков; зар се може такве људе пујдати на Синод!.. Зар мало о вама на сва уста галаме да насрћете на министре и подмећете свакојаке хуље. Јуче је Добровољски био код мене; отерао сам га и наредио да ми не излази на очи”...
„Ама зато и галаме што су сви блесавци... Ко министре тера да верују сваком пробисвету... Ево ти си се, мили, извикао на мене, једино што ниси упитао јесам ли ти уистину потурио Добровола... А можда се он сам потурио па се иза мене сакрио... Премда и кажеш, мили, да је он човек неваљалац, а и не знаш да је он човекоубица и своју је жену отпремио на онај свет... Нека га само нек` наваљује, а ти га терај од себе. Он и на мене наваљује, ни ја не могу да га се отарасим”... Био сам запрепашћен и осећао сам се постиђено.
Распутинове речи су се потврдиле буквално: Добровољски је ускоро био ухапшен јер је утврђено да је отровао своју жену.
Преда мном је било још једно сведочанство лаковерности митрополита Питирима и тога да сусрети са Распутином уопште нису били онако чести како се галамило, јер иначе Владика не би патио због Добровољског већ би се у личном разговору са Распутином уверио да се Добровољски само заклања Распутиновим именом, као и многи други пробисвети рачунајући на то да се ниједан министар неће одважити да питајући Распутина проверава њихове речи.
Као што се и могло очекивати, та чињеница моје личне посете Распутину постала је позната члановима Думе, учврстивши ми надимак „распутиновац”, што је и требало доказати онима којима је то било потребно.
Но, значи, министри су заиста рачунали са Распутином ако су му, да би се ратосиљали неваљалаца и пробисвета који су користили Распутиново име, слали своје Помоћнике на разговоре уместо да те пробисвете смело отерају од себе?..
Да, може се тако учинити, и случаји као овај наведени ће у сваком случају споља гледано двосмислено изгледати. А у ствари је ту било нешто друго... Ту је био, као прво, израз свеопште хипнозе створене Распутиновим именом, а као друго — поштена жеља да се надлештво заштити од његових претпостављених насртаја; као треће — сасвим разумљива жеља да се спречи разглашавање чињенице диктиране верноподаничком дужношћу."
Наслеђе Кнеза Жевахова
Кнез Николај Давидович Жевахов умро је 1938. године, али је оставио значајно књижевно наслеђе које наставља да инспирише све оне који цене православну традицију и историју Русије. Његови писани радови су не само оригинални документи епохе, већ и дубока теоретска разматрања о свим важним догађајима и променама у руском друштву.
Жевахов представља фигуру којој је битна брига за верске и духовне вредности Русије, а његов рад остаје актуелан и данас. Доживео је оне преломне тренутке историје и делио своје увиде, чиме остаје значајан део руског културног наслеђа.
