Да цео један народ буде јуначан, треба да буде добро вођен, а да буде добро вођен, треба му добрих шефова.Да једна војска буде храбра, истрајна, чак у несрећи и да се не боји жртвовања се за спас своје земље, треба јој примера, а ове примере могу дати само њени шефови. Дакле, српски народ и војска, чак у часовима кад је на крст разапета Србија крвавила из свих својих жила, имали су срећу да имају своје шефове и своје примере. Ови шефови били су најпре њихов Краљ и њихов принц Регент а затим велике војсковође Путник, Мишић, Степа Степановић и Бојовић. Краљ Петар и његов син Александар, уз помоћ Путника, Мишића, Степе и Бојовића спасли су Србију и створили уједињену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Грађански шефови то не би могли учинити, јер, мора се рећи, они нису могли никада потпуно да забораве своје свађе партијских политичара, а да се спасе земља из очајне ситуације у којој се налазила, требало је потпуно јединство које жртвује све једној јединој идеји: спасу отаџбине. Краљ Петар, његов син и његове велике војсковође остварили су ово јединство и тако су могли да спасу земљу.
Петар I, кад је плануо Велики Рат, био је већ предао регентство своме сину Александру. Био је стар и био је мудрац који је сматрао да су, кад се пређу извесне године, његова плећа постала сувише слаба да издрже без повијања одговорност за добро управљање целом једном земљом. Он није дакле директно узимао учешћа у вођењу рата. Он се држао по страни, добровољно, сам. Ипак његова крупна фигура лебдела је, од почетка, над целим овим ратом, и, као у вилинским причама, у критичним часовима он је био усред својих јунака. Ко ће икада достојно моћи да опева старога краља укоченога од реуматизма, који, усред зиме, силази сам у ровове својих војника да победи или да погине с њима? Појава „чича Пере”, како га је фамилиарно звао народ, учинила је право чудо. Поред све оскудице у муницији, српска војска разбила је силну Потиорекову војску и истерала је из своје земље као зечеве. После неколико дана, Краљ Петар се вратио у свој Двор у Београду, газећи ногом прострте аустријске заставе место ћилима, пред капијом. И тај краљ делио је са својим народом и својом војском све невоље и све патње повлачења кроз Албанију! Едмон Ростан, у једној узвишеној песми, опевао је овог старог краља који одлази у прогонство на колима која вуку четири вола, усред свога народа који није хтео да остави у најстрашнијим искушењима.
Петар I је ушао жив у легенду. Кад човек на то мисли, чини му се да је ова слика готово сувише лепа да буде стварност. Па ипак, то је била стварност. Истинску легенду о Краљу Петру, обичном Србину усред својих војника у рововима и спремном да погине или да победи с њима, — легенду исто тако истинску о старом краљу како прелази преко негостољубивих планина и долина Албаније на колима која вуку четири вола, и окруженог фамилиарно од својих војника и свога народа у несрећи, причаће баба унучади поред топлог огњишта, али оно што су нам причали кад смо ми били мали, било је измишљено, док је оно што ће се причати деци будућности, била велика стварност.
Петар I, генерал Топола како се он дао називати, живео је сам у Тополи, затим близу Халкиса, и, најзад, у Солуну. Он је примао само врло ретко неколико пријатеља. У Солуну где је пустио браду у знак жалости за отаџбином, излазио је само у јутро у сајд-кару којим је руководио његов верни жандармеријски наредник. Био сам један од повлашћених који су, за време рата, виђали од времена на време овог великог краљевског мудраца. Боље него описивањем моћићу дати његову слику, пуну велике племенитости, жарког патриотизма, дивне једноставности и велике привржености успоменама, по својим белешкама које сам узео после две посете код њега. Овде су прве белешке, док смо још били у Србији.
22 августа 1915. Рђавим општинским путем? преко Наталинаца, стижемо брзо у подножје брежуљка на чијем се гребену диже Карађорђева црква коју је саградио краљ. Наш аутомобил лако се пење уз овај брег и ми улазимо у краљевско имање. То је пространо земљиште, засађено младим дрвећем које још није имало времена да порасте. Пред „Двором” стајемо. Овај Двор је једна мала кућица, врло чиста, али једноставна и има само неколико соба. Унутра је све исто тако једноставно као и споља. Зидови су бело окречени без икаквих шара. Ипак је донесено нешто намештаја из београдског Двора, тако да, поред све једноставности, има извесне удобности и извесне отмености. Ту краљ станује сам с једним пуковником и једним коњичким капетаном који командује гардом. Пуковник нас прима и убрзо улазим код краља. То је старац с енергичном главом и са јаким белим брковима. Он носи војводску униформу. Има достојанствено држање и изгледа у добром здрављу, али га је слух издао. „Чича”, како га фамилиарно зову, има заиста гордо држање средине из које је произашла његова породица и што он не крије, него се чак тиме поноси. Пријем је био врло пријатељски. „Срећан сам што вас видим, казао ми је, јер ви сте добар пријатељ Србије и то сте доказали, бес Беча и Софије против вас најбољи су доказ. А поврх тога, ви сте Швајцарац, ви сте из земље коју толико волим и где сам провео толико лепих година”. Фамилиарно улази се у разговор. Разговарамо о рату и он ми прича неколико епизода из 1870. Говорећи о немачкој шпијунажи, он ми је испричао ову причу: једног дана кад је био са генералом Бијоом, наиђе један официр који је казао да та је упутио генерал Бурбаки. Говорио је врло добро француски, али генералов ађутант је посумњао у њега и то саопштио генералу. Генерал је рекао да познаје официра из младих дана и забранио му је да га дира. Али ађутант није хтео да остане побеђен. Приметивши официрове врло шиљате чизме какве се нису могле наћи у Француској, запитао га је где их је набавио. Овај место да каже да их је скинуо са једног мртвог Пруса, тврдио је да их је набавио из Париза. Кад су га ухапсили и претресли, открили су да је то гроф де В. (Краљ се више није сећао имена), пруски официр. На питање зашто се он, као племић, понижава да врши шпијунажу, одговорио је да је част шпијунирати за пруског краља. Кад су га дигли на вешала он је умро вичући: „Француске свиње, Пруси ће вас ипак погазити!” Разговарамо и о Швајцарској и краљ ми прича своје стрељачке успомене. Он је члан „Аркбизе” у Женеви и учествовао је у готово свима федералним и кантонским стрељачким утакмицама за време свога бављења у Швајцарској. Он има све медаље, пехаре итд. са ових утакмица и вади из џепа један сребрн сат са федералне утакмице у Луцерну. Он је такође одлазио на стрељачке вежбе у Ивердону и на федералне стрељачке вежбе у Нешателу. Питао ме о стрелцима из њеховог времена, Жилиену, Лутиу и о продавцу оружја Еберсбергеру из Женеве, итд. Ја се не сећам Лутиевог имена и, да ме подсети, он ми каже: „Ви познајете месара из Женеве који тако добро гађа”. Затим он хоће да сазна шта раде његови стари познаници: Навил, Мартен, Ле Роајс, др. Мермо, Реверден итд. Он хвали женевску полицију која је била увек врло предусретљива према њему. Како су његова деца ишла у школу сасвим сама, Обреновићева влада је хтела да их отме, и, једног дана, његов син Ђорђе дође кући и исприча како је неки господин хтео да га поведе, пошто га је задржао на улици. Чим је полиција била извештена, она је спречила да се не понове овакве ствари. „Ах, ја бих хтео да Србија и Срби буду као Швајцарска и Швајцарци!” казао ми је он. „Како је ваша земља дисциплинована. Никад се не види да се полиција меша у манифестације. Једна поворка пролази улицом и грађани се намештају у ред на тротоару. Није потребно да се мобилише полиција. На пример, у Енглеској Башти у Женеви стоје објаве које препоручују цвеће и дрвеће пажњи публике. Био сам свакодневно у тој башти и, једног дана, посматрао сам како се играју деца. Један малишан играјући се лоптом, бацио ју је у насад. Он трчи својој мами и моли је да му је извади. Друго дете, коме се десио исти случај, осврће се око себе да ли га нико не види, прескаче преко оградице и узима своју лопту. Најзад, треће дете прескаче у насад и поврх тога још трга неколико цветова. Био сам радознао чија су ова деца. Сазнао сам да је први био Швајцарац, други Немац, а трећи Француз. Мали Швајцарац већ је имао поштовања за закон! Ето шта нама Србима треба!” Говорећи о политици, Краљ ми каже да се свет сувише бави политиком у Србији и да би било добро кад би се њом бавио мање. Причајући о српској војсци, он изражава све своје дивљење за српског војника. „То је храбар војник који има срца. Он је страшан у борби, али пред побеђеним противником он све заборавља и види у њему само једно несрећно створење с којим ће поделити своје последње парче хлеба”. Он не зна ништа о свом сину Ђорђу који је на италијанском или фран- цуском фронту. „То је чудан тип. Кад је посетио једног рањеног пријатеља, био је љубоморан на њега због његове ране и, онда, не напушта више Београд док му једна аустријска граната није срушила један зид на главу. Али он налази да то није достојна рана и одлази да буде рањен, озбиљно овога пута, на Мачковом Камену. Ишао сам да га сретнем у Ваљеву. Лежао је у свом аутомобилу. Није говорио ништа, јер га је, вероватно, болела рана, али он је био задовољан што је рањен. Чудим се како се извукао из целе ствари. Један милиметар дубље и био би мртав”.
Краљу Петру је досадно сасвим самом, једино у друштву са својим ађутантом и својим лекаром. „Ја сам стар”, говорио ми је, „и мој син Александар ради место мене. Ја сам на одсуству. Повукао сам се да не сметам политичарима, али досадно ми је”. Причамо дуго и излазимо да пођемо према цркви. Наш разговор се продужава: „Јесте ли научили мало српски?” пита ме он. На мој одговор да сам научио неколико речи, и такође реченицу: „Дајте ми чаша . . .” „Вода”, додаје Краљ. „Не ракија”, одговарам. На то ми он држи малу дисертацију о томе како не треба пити алкохол ни пушити „Гледајте”, каже ми он, „некада сам пушио 80 цигарета дневно, а данас сам сасвим престао да пушим”. „Да, али ви сте стари, а ја сам у најбољим годинама”, одговорио сам му. Пет сати је и краљ се пријатељски прашта са мном. „Идите још да видите цркву. Ја бих радо ишао са вама, али ноге ми се тешко пењу уз степенице”, казао ми је он, одлазећи према својој малој усамљеној кући.
