Треба једном за увек оставити теорију, чији је најизразитији представник био Хердер о старословенском демократизму и мирољубивости и о словенском народном духу, који је баш антитеза германског духа. Ми можемо врло лепо психолошки и историјски објаснити, како је постала ова теорија. То је било у доба кад је у Немачкој кнежевски апсолутизам стајао на врхунцу. Од почетка модерних држава у Европи водила се борба између феудализма и апсолутизма. Феудална господа хтела је да буде што независнија, владари радили су на томе да учврсте своју централну власт и смање власт феудалног племства. У овим борбама падале су главе феудалне господе, па и крунисане главе. Најпосле готово по свим земљама победио је владарски апсолутизам, који је добио најсјајнијег представника у француском краљу Лују XIV, а у француским књижевницима овог времена највеће теоретичаре. У Немачкој исто тако победио је апсолутизам до крајњих граница, али држава распала се на велики број малих суверених државица са својим кнежевима и војводама на челу. То је било време највећег срозавања немачког народа у политичком и у културном погледу, најжалосније доба његове историје.
Против овог апсолутизма и уопште против целокупног духа који је владао у ово време, јавила се реакција која је најизразитије представнике добила у просвећеним енглеским круговима. Овај дух просвете из Енглеске почео је да се шири у Француску, просвећени духови појављивали су се и по Немачкој и другим земљама. Једном речју, почео је велики духовни покрет, који се назива модерна просвета. Једна од парола овог духовног покрета била је: враћање природи! Почела се проучавати природа, о природи писана су огромна дела. Почео се идеализовати живот у природи и природни човек. Из овог духа изашло је много чувених књижевних дела, приче у стилу Робинзона и друге. Са покварених дворова и рафиниране дворске културе дух је бежао у далеке крајеве и божју природу. До највећег књижевног савршенства ово идеалисање природе довео је Жан Жак Русо. У Немачкој је стање било још много жалосније него по другим крајевима. У Француској апсолутизам довео је државу бар привремено до извесне снаге и сјаја, развила се сјајна култура у духу овог апсолутизма. У Немачкој се у ово време немачки народ налазио у политичком погледу управо у срамном положају, без снаге и угледа, подељен на неколико десетина малих државица са духовно и морално поквареним дворовима. Човек мора са разумевањем да чита трагедије Шилера, па да осети сав бол, који је осећао просвећени Немац због овог срамног стања. Разумљиво је дакле да су и просвећени немачки духови тражили нове идеале. Али њима није требало да иду на усамљена острва Тихог океана. На њиховој територији свуда су налазили трагове словенског народа, који је некада живио у Немачкој и пропао. Свој идеал пренели су на овај народ, о коме нису знали готово ништа, јер је словенска историја била још онда мало проучена. Тако су створили на књижевни и вештачки начин тип старе словенске демократије, у којој су словенски народи живели миран и сретан живот, док нису били истребљени од немачких насилника и освајача.
Теорија о овом старо-словенском демократском уређењу је дакле чисто књижевног порекла, као што је књижевног порекла Русовљев роман, прича о Робинсону или Шатобријанов „Атала”. Први слависти образовани су у Немачкој, па су од Немаца добили ово назирање о демократском уређењу старих Словена. Ову теорију идеализовали су још у свом родољубивом одушевљењу и тако су створили теорију коју можемо назвати словенски месианизам. Према овој теорији Словени су били мирољубиви, демократски народ, пун свих граћанских чедности, али који није знао баш због тога да оснује чврсту државу са чвршћом државном влашћу над собом. У сукобу са Немцима, који су били баш противног карактера, они су подлегли, били су од њих побећени, заробљени и по многим покрајинама истребљени. Али словенстно се сачувало још на главним територијама и баш због тога јер нису учествовали у државној власти, сачували су све чедности природног човека. Једном ће доћи доба, када ће пасти време окрутног насиља и искварености слојева, који сада владају. Онда ће завладати дух човечности, братства и опште љубави и онда ће Словени играти прву улогу. У јавном и политичком животу то ће бити доба идеалне демократије, која је владала код старих Словена у правеку. Они словенски месианисти ишли су чак толико далеко, да су целу историју хришћанских народа поделили на три доба: прво је доба Петровог Јеванђеља и овом добу стојали су на челу романски народи, друго је Павловог Јеванђеља и на челу човечанства стоје германски народи. То је доба у коме се налазимо сада и које се приближује крају. Треће доба биће Јовановог Јеванђеља, Јеванђеља опште љубави у приватном животу и идеалне демократије у јавном животу. Овом добу, које се приближује, на челу човечанстна стојаће Словени. Руски месианисти означили су још тачније главне основе овог будућег идеалног словенског стања: царски апсолутизам, руски национализам и православље!
Први идеални поборник ове словенске идеје био је Јан Колар, који ју је опевао песничким заносом. За њим дошли су други, идеја се развијала и добила разне правце, па није изумрла ни до данас.
Први су били дакле Немци, који су створили овај лажни поглед на старо-словенство, словенски идеалисти ово су прихватили и развњали даље. Ова теорија ушла је у живот, налазила се по свим школским уџбеницима, све генерације биле су васпитане у овим предрасудама. У најновије време ову теорију прихватили су и истицали немачки националисти и империјалисти, јер је служила у њихове циљеве. То је било такорећи филозофско оправдање за њихов „Drang nach Osten”, дакле баш противно ономе што су хтели Хердер и његови савременици, кад су је створили. Немачки националисти наглашавали су, да Словени нису државотворни народ, сувише су демократски и индивидуалистички, њима треба да влада други народ, а зато су од природе позвани Немци. Историјски је дакле задатак Немаца да владају Словенима.
У ствари цела ова теорија потпуно је погрешна и неоснована, потребно је да се једанпут са њом дефинитивно и потпуно раскрсти, те одбаци са свим њеним последицама. Ако смо се ослободилн ове лажне теорије, биће нам лако разумети разне проблеме из старе словенске прошлости, који су нам иначе неразумљиви.
Један од ових проблема је и проблем о пореклу Срба и Хрвата.
Словени су истог стабла са свим другим ариским народима, — Германима, Романима, Келтима, Грцима, Литванцима, Илирцима и Трачанима. Они се битно не разликују од других народа и потпуно неоснована је хипотеза, да су Словени нека специјална људска раса, потпуно различна од других. Стари Словени били су исто тако државотворни, као други народи. Под истим условима били су исто тако способни, да оснивају државе, те их одржавају. Они су уистини основали неколико снажних држава и ако се ове државе нису могле трајно одржати, те су са изузетком Пољске све друге пропале у средњим вековима, не лежи узрок у специјалном словенском карактеру и у словенској политичкој неспособности, него у другим околностима. Руску државу сломили су Татари, српску Турци, чешка држава, као и државе северних Срба, Ободрита, Љутичана и Помораца нису могле да се развију, те су подлегле германизму, јер је германизам међутим ојачао помоћу латинске културе и дисциплине. У првим вековима по Христу били су Словени чак много експанзивнији од Германа и успешно су потискивали Германе, као што су потискивали Литванце према северу, Угрофине према северо-истоку, Илирце и Трачане према југу и да нису Германи дошли раније од Словена у додир са западним хришћанством под чијим утицајем су створили Франци чврсту државну форму са већом културом, од Немаца имали би сада вероватно само мале остатке, као што их имамо од Литванаца и Илираца. Тек кад се створила „света римска држава немачке народности” почела је немачка протиофанзива, која је успешно продирала до Јадрана и до доње Висле.
Старе словенске државе развијале су се на исти начин, истим средствима и под истим условима, као државе свих других народа. Али ниједна се држава није развијала кроз демократију, свака држава постала је помоћу милитаризма. Тако је било са старом римском државом, па и са још старијим источним државама у Асиру и Мисиру и уопште свуда. Тако су се развијале немачке државе, па и словенске. У старим изворима немамо никаквих доказа за овај словенски демократизам. Неки цитати из Прокопија и других аутора не доказују ништа. Они доказују нпр. само то, да ови Словени, са којима су се сукобили Грци на Дунаву, нису имали тако уређене државе као што су је имали Грци, са сјајним двором у Цариграду и развијеним дворским церемонијалом.
Поборници теорије о старој словенској демократији могу да се позивају пре свега на грчке ауторе из VΙ и прве четвртине VΙΙ столећа, који описују борбе између Византинаца и Словена на доњем Дунаву и четовање словенских одреда преко Дунава по грчкој територији на Балкану. Али против ових случајева стоје случајеви по другим словенским земљама, нпр. у Русији, у Пољској, код сеперних Ободрита, па и код Чеха и других.
Сви ови народи појављују се одмах први пут са чврстом државном и војничком организацијом. Прокопије и други грчки аутори, који у VΙ и VΙΙ веку описују борбе између Грка и Словена на доњем Дунаву, имају пред очима само ове специјалне прилике и то што они признају о Словенима, не може се односити на Словене у опште. Доле на Дунаву водио се дуго време такорећи герилски рат, Словени густо су запосели садашњу Влашку, Молдавију и Бесарабију, у мањим четама прелазили су преко Дунава, чинили пљачкашке походе и поново се враћали натраг или се населили на освојеној територији на Балкану. Ове походе предузимали су мањи одреди под својим локалним начелницима. Уосталом имамо трагове, да су и овде постојале веће организације под угледним начелницима, који су имали своју власт наслеђену. Из ових герилских борби на Дунаву исто тако не можемо закључити, да су стари Словени живели у потпуној демократији и без сваке чвршће државне власти и веће организације, као што не можемо нпр. из Валвазоровог описивања борби на војничкој граници у XVI веку закључити, да су у ово време Турци живели у потпуној демократији и без сваке државне организације.
Словени кад се појављују у историји нису имали још велике урећене државе по грчком и латинском начину, али код њих видимо већ почетке државне организације, видимо како су се те организације развијале и учвршћивале у непрестаним унутрашњим и спољашним борбама. То су потпуно исте појаве као нпр. код старих немачких држава. Уосталом из старих аутора могли би да наведемо исто тако много цитата, који говоре да Немци немају једне чврсте државне власти него живе подељени по племенима, која се непрестано боре из међу собом, па би могли из тога закључити, да су стари Немци били исти такви или још већи демократи од старих Словена.
Треба дакле одбацити ову лажну теорију о старој словенској демократији и мирољубавости и неспособности, да оснивају своје државе, а онда ћемо доћи до следећих закључака:
Старе словенске државе развијале су се помоћу милитаризма, као и државе свих других народа. Старе словенске државе биле су чисто милитаристичке организације, као што је била милитаристичка организација стара римска држава, која је имала свој први почетак у разбојничком гнезду на обалама доњег Тибра, или као што је била чисто милитаристичка држава стари Вавилон. У почецима средњих векова развијала се исто тако на чисто милитаристичкој основи држава Франака. Старе словенске државе кад се појављују у историји, не појављују се као демократске и мирољубине установе, него као чисто милитаристичке државе са чврстом војничком организацијом и са кнезом начелником војничке дружине, са земљом, која је стратегиски утврђена и са извесном војничком традицијом.
Срби и Хрвати били су ова војничка организација, која се развијала још у праотаџбини и која је водила после сеобу поједних словенских народа у разним правцима и на новој територији оснивала нове државе. Разуме се, да је то само хипотеза, али ако одбацимо теорију о старој словенској демократији, ако прихватимо теорију да су старе словенске државе биле милитаристичке државе и да почеци овог милитаризма иду још у праотаџбину, онда има ова хипотеза све знакове вероватноће. На тај начин лако је могуће објаснити многе проблеме из старе словенске прошлости, који су иначе необјашњиви.
Треба дакле само доказати, да су код старих Словена постојале ове милитаристичке организације.
