Кад сам овако мислио о овој ствари у Сан Ђовани, ја сам извео овај закључак на основу онога, што ми је било познато, из опште дипломатске историје Европске политике, јер нисам имао никаквих сигурних података у рукама. Међутим, сада имам, поред осталих доказа, који потврђују да је постојала могућност за споразум између Србије и Италије, и писмени доказ, који сам добио од Његове екселенције Т. Титонија, талијанског амбасадора у Паризу, који је изнет у примедби на стр. 24. ове књиге. Али која је вајда од те околности, која нам је натурала срећу кад је Србија била несрећна, да за шефа своје дипломатије има Николу Пашића, човека неспособна за вођење спољне политике? Учињен је злочин, и грех за њега нека носе на души, пред историјом и будућношћу сви они, који су неспособност и себичност српске дипломатије уздизали на степен генијалности и жаркога родољубља.

„Добро велиш, господине мајоре”, рече неко иза мојих леђа.

Ја се тргох, јер сам био заборавио да сам сам, па окрећући главу натраг видех да замном јаши мој верни сеиз Милутин Пармацаћ, који продужи да говори:

„Јест истина. Ми и ако смо сељаци, опет смо знали да је све у Србији зависило од наше куглице. Знали смо и то, да смо ми сељаци у већини, па на коју страну навалимо, ту и провалимо. Тако смо изгласавали доста којечега што није ваљало за нас. Али то нисмо радили, што смо ми по нашој памети тако хтели, већ су нас увек упућивали, да тако чинимо, наши политички пријатељи из Београда, Крушевца и други школовани људи, добри трговци, а највише наши окружни и срески начелници и остали наши чиновници. Ми нисмо умели да им се одупремо, јер ми не разумемо то право, што га ти спомињеш, па да сами нешто учинимо на своју руку. Веруј ми, господине мајоре, да и ја сад тек видим да су нас сви лагали. По мојој простој памети кажем ти, да смо ми сељаци због ти ствари криви. Али како смо радили тако смо и прошли”.

„Ех мој добри Милутине”! — одговорих му.

Ти си ми учинио много добрих дела. Спасао си ми живот у селу Дучини и код Рековца, али ти ипак морам рећи, да немаш разлога за потпуно оправдање нашег сеоског грађанства. Ово ти велим због тога, што ја познајем душу нашег народа, јер сам рођен у селу, растао упоредо са својим друговима-сељацима, и што сам отправљајући правозаступничку радњу расправљао парнице и кривице, које потпуно тачно бојадишу карактер наших људи са села, а мешајући се у политику сазнао сам основицу на којој је већина српских гласача, одржавала изборни систем у Србији. На основу тога изучавања тврдим, да наши сељаци, и ако нису учили „право“ не могу рећи, да су већину својих поступака учинили савршено несвесно.

Сени изгинулих четника, ради српске идеје палих по Старој Србији и Маћедонији, у борби са: Турцима, Арнаутима и Бугарима, посвећујемо ово дело.

На данашњи дан, када се по свим отачественим црквама, држи помен и пале воштанице изгинулим српским јунацима на Косову, сетимо се заборављених наших дичних витезова, палих по пољима и горама српске класичне Маћедоније, сетите их се и припалите и њима на данашњи дан воштаницу.

Слава вам јунаци и хвала. Ви сте нам показали пут куда треба ићи, и ми вам се на данашњи историјски дан заветујемо да ћемо вас осветити у скорој будућности.