У тамној кући старога ортодокснога Рагушина, у којој ће млади Рагушин убити Настасију Филиповну, виси копија Христа скинутог са Распећа. И та злосутна кућа, која чека да скрије мраморно бели леш једне болнице, завитлане у животу, и једно празно Распеће, на које се тек треба попети, увек су у његовој души.

Он је носио пакао у души.

И за то је он дао најсвирепије место у књижевности света, пакао у његовој најгрознијој манифестацији.

Тај епилептичар, чија болест мути учини да генијалност утоне у мрак бесвести, идиотизма. Мишкин завршава као идиот.

Све што је тамно у Достојевскоме, све то изби тада. Има у томе миру коначног повратка хаоса један злочин према целоме људскоме роду, али један злочин који је у исто време и сам себе убио.

Зар на тим последњим страницама не осећа човек онај страх од живота, који струји Православљем, један страшан, окамењен бол који би отприлике имао човек коме би лекар констатовао неизлечиву болест која води лудилу. Тај мир, страшан као капела у којој би полудела гледала у болно лице мртвог сина самоубице, — то је пакао.

Није то онај мир над гробом веронске деце, трагедије љубави, коју написа Велики уништавалац света и Велики Естет, мир, који ћути у Шекспировим трагедијама и иза њих. Не, није то онај мир који је Карлајл осећао у монструозном Енглезу, песнику трагедије и лудила страсти, што се вечно играју човеком, да буду побеђене тек у смеху Јорикове лубање.

То није ни онај мир који је слутио, кнез Андреја, после Аустерличке Битке, у бескрајном небу, када му се корзикански са кратким и белим вратом, учинио мали, бедан у својој сићушној сујети. То није мир смрти, чији је највећи песник био апостол из Јасне Пољане, мир смрти, која ће одвести Андреју тамо, у надчулни и нематеријални свет, у то неопредељено, бесконачно небо.

Мир којим се завршава „Идиот”, — то је мир у коме се стопише Православље, епилепсија и у животу никад незадовољен нагон злочина овог руског сажаљивог садика.

Епилептичар и сва тама Русије удави генија. Кретен Смјерђаков и Иван Карамазов блуде нелом руском степом, под хладном месечином последње ноћи, док се за њима тетура ружни и језовито унакажени леш старога Карамазова. И најстрашније је да је у томе миру један леш генијалности. Он је кроз убиство свога злочина победио материју; али — у томе је сва грозота Фјодора Достојевскога — из тога мира није изишао као победник дух. Убијени су и материја и дух и мртва је генијалност.

Зјапи мир Голготе, мир сибирских ћелија, прсла су звона у Кремљу, јер нема Ускрса, и нека цело Човечанство удави своју болесну душу на тај начин што ће се цело приковати на огроман крст.

Достојевски је у уметности до сада највећи убица човека, јер је највише Хришћанин, и тај пакао из последњих страница Идиота никад неће више тако грозно избити, али ће увек бити ту, и онда када Геније буде јачи од Епилептичара и Пакла осећаће се и Епилепсија и Пакао.

Необјашњива је душа тога великога болника, и разумети њу значи схватити најтајније покрете душе Русије.

Ко ће до краја ући у однос песника „Браће Карамазова” према Великоме Инквизитору?

Велики Инквизитор!

Самоуверен, свиреп, као да му је отац тигар, а мати гладна хијена и неумитан као татарска деспотија над Русијом и као царизам из његове крваве глорије, кад родбина убијених не сме да плаче, да се не би чула, и кад крвавог цара мирно, свечано поздрављају крупна звона. Сав у мирној пожуди злочина и сав у перфидији која је победила у себи ропство и постала господарица света, — Велики Инквизитор, коме Достојевскова генијалност даде елементарпост пакла, носи у себи једну снагу, снагу зла историје људске.

Велики Инквизитор, носилац и победилац греха, ломача и точкова, татарског ига и царистичког Сибира, ту је, пред њим, Хришћанином Достојевским!

А он, Фјодор Достојевски, ма да су у души мржња Православља на Католицизам и страх, јер су се преци патили и плашили, наследио је паклени прохтев освете, незадовољен и кукавички, никад покушан злочин.

И пред тим Великим Инквизитором има он једно нарочито осећање.

Да ли је то страх, мржња, импоновање, и да ли у сили демонства Инквизитора не задовољава роб у злочину, син Русије; своју дубоку жељу убиства у ноћи?

Али, та жеља не сме да се каже, бежи сама од себе, зазире сама од себе као полни нагон пре но што ће да се пробуди, и грчевито пожудно дохвати се он крста с оном љубављу с којом решени самоубица јури у наручје великој спаситељци, смрти. И у неутољивој перверзији Хришћанства, које се гуши у негацији себе, претварајући животни напитак у опојни отров, та жеља злочина скрила се сама од себе и, тако скривена, задовољава. Задовољава, јер је најдубља тајна: да Хришћанство и садизам нису два света.

У сваком страху лежи драж онога од чега се плашило; у сваком нашем крсту један је крст спремљен за друге.

У сажаљивој сузи лежи уживање у туђем болу, у несрећи других.

Јер је човек саздан од зла и јер је на земљи демон јачи од Бога.

И што је више демона у човеку — то је он више удаљен од идиле. И он, Достојевски, геније кога је давио епилептичар, суморни робијаш из Мртвога Дома, не осети у Легенди Христовој Капернаум, блажено Генезаретско језеро. Он виде Мртво море, у чијим дубинама лежи једна варош лудака, Гољаткина и Смјерђакова.

И он плакаше на великом дрвеном крсту, али не сузе генезаретске, већ сузе Гетсиманскога врта. У целу болесну, перверзну драж сажаљења, милосрђа, он не унесе идиле малих рибара, сањара, којима природа дочарава бајку раја, већ обли Хришћанство сузама, пожудно и гробно туробним.

Сузе, које ће над лешом Настасије Филиповне и над рођеним злочинцем Рагушином лити Мишкин, носе хришћанску драж сажаљења и хришћанску Голготу.

Те сузе неће, не желе да васкрсну Настасију, оне су демонски слатке и теку млазевима, топле, као сузе разнеженог сладострашћа, и као да те сузе Хришћанина Мишкина, сва та навала сажаљења, имаједну незадовољену полну насладу са том дивном женом, коју уби Рагушин зато што је био јачи у злочину од њега, епилептичара Мишкина. Бол је „нешто добро” и бол за мртвом Настасијом сладак је, јер је у убиству Настасије била и никад неказана жеља злочина тога Мишкина. Наслада је у болу других само друга страна садизма, који влада светом. Достојевски није хтео, није смео да призна да Мишкин није пријатељ Рагушину из небеских мотива.

Пакао уништења привлачи ту двојицу, и нож, којим Рагушин удара Настасију Филиповну, и крст, који у својој души носи Мишкин, од исте су грађе.

Рагушин је кроз свој злочин оделотворио Мишкинову најтајнију жељу, која није смела ни сама да се жели, и Мишкин, слаб у злочину, ужива у Голготи Настасије Филиповне и Рагушина, и, слаб у злочину, у њиховој Голготи ужива своју.

Зато што је заводнички мами „Убиј!”, његова је душа пригрлила: „Не убиј!”. Садизам који га мами на злочин био је слаб, али је он проговорио кроз Голготу. Достојевски се пење на крст, да се спасе злочина; али, у томе је његова главна лаж, на свој крст ставља он цело човечанство.

И зато је он најдубљи песник перверзије злочина; и, зато што је сав Хришћанин, те највећи песник беде и рођене сиротиње, Достојевски воли беду, и бол беде нико није тако истинито и у исто време тако болесно дао као тај човек из чије собе никада није сиротиња изилазила.

Страх од среће стапа се са осећањем фаталности беде и уживањем у њој.

Он нарочито тражи сцене у којима ће беда бити што јача, да би га што слађе и што болније дирала.

Достојевски садистички ужива у беди других, али у исто време флагелантски у беди својој. Његови „Јадници” су дело генијалног познаваоца живота који је уз то био сав Хришћанин.

Та просто испричана историја прегаженог живота, причана непосредно као Толстојева „Крајцерова Соната” и уметнички дубоко дискретна као дела класичних мајстора, остаје, можда, највише хришћанска књига. Достојевски, песник злочина и беде, остаће неразрешљив по томе што сва абнормалност и сва љубав коју он има за злочин и беду није мучила истину коју је откривала његова уметничка интуиција кад год је давао и беднике.

„Јадници” су сва истина живота и сва пожуда патништва. Они су дело и једног просјака, дело дубоког познавања човека и једног који је у својој епилептичарској души носио нешто од душе психички унакажених божјих људи, који су, утонули у просјаштво, блудили руском неизмерном и неизмерно несрећном земљом,

Он се једном коцкао и у он у интимном писму, он у сав свој мутни и очајнички бунт на демонство уноси сву своју рођену беду.

Настасија Филиповна баца у ватру новац Гањин, и на том пожару новца греје се сечно хладна соба Фјодора Михајловића и крави се његова беда.

Он је имао мржњу на новац и страх од новца и требало је да дође коцка, па да он за тренут победи своју беду. Изгубио је новац, а да га је он би га, као Настасија Филиповна, запалио.

Стидео се беде, а волео је, и, вечито шибан њом, он није могао без њеног бича и без њепог тужног осмеха, који га је сладострасно болео.

Отуда би они, чија је вера у Назарећанима, у онога који је говорио да царство небеско припада убогима и да је лакше камили проћи кроз „иглене уши” но богаташу одрећи се имања, још јака, тврда, требало да ту књигу брже поред Јеванђеља. Од Толстојевих „Народских прича”, у којима се слави сиротиња, имају више хришћанске крви Достојевскови „Јадници”.

Достојевски има снаге апостола Павла, његову хришћанску веру у егзалтацију, само што је он, поред тога и генијалан уметник. Злочинац бедник, Достојевски је дао злочин дубље од Софокла и од монструозног злочинца Шекспира, а беду истинитије и перверзније од свих негатора живота и среће.

Д. С. НИКОЛАЈЕВИЋ.