Ко и оваква дела треба да бирају час своје појаве, Наполеон од Александра Диме, није имао бољег тренутка него што је овај у којем се представља српскоме читаоцу.

Читаво једно столеће раздваја нас од времена откако је Наполеон Бонапарта представљао блиставу жижу целокупног европског живота, делујући, час плодоносно, час разорно, па ипак онај силни приток расправа и списа, који се односе на његову личност не само да није сузбијен, већ напротив, баш сада, у најновије време, доживљујемо, не само у Француској, већ свуда и на све стране, праву Наполеонову ренесансу.

Чар његове ненадмашне личности мами изнова, да са пером и са мачем у руци, идемо његовим исполинским, још незбрисаним траговима, те да проналазимо и освештавамо изворе његових успеха и неуспеха, да рашчлањујемо његов геније и начин његова мишљења, да описујемо узбудљиве призоре његове брзе и блиставе појаве и његовог гашења и најзад, да тога наследника и довршиоца велике револуције прикажемо као сејача новога семена.

Његов предузималачки и организаторски геније, моћ његова живота и воље, његова љубав према слави и огромна сила, коју му је у руке ставила револуција, начинише од њега најнеобичнијег војсковођу и највећег завојевача. Дошао одоздо, из народа, доспео до највишег ступња, од простог артиљериског официра постао глава једног од највећих народа, усудио се да смишља о светској монархији, коју је у једном тренутку и остварио. Пошто је својим победама стекао царевину, хтео је да покори Европу помоћу Француске и да потчини Енглеску помоћу Европе, господарећи над једном својим војничким системом, укроћавајући другу својом копненом опсадом. Та намера пошла му је за руком; и за неколико година, од Лисабона до Москве, и народи и потентати били су покорни његовој ђенералској заповести.

Изнад разноликих резултата његовога система издиже се један дивовски полет на копну. Његове војске носиле су за собом најнапредније француске обичаје, идеје и цивилизацију. Друштво старе Европе заљуљало се из основа. У великоме покрету народи су се мешали честим саобраћањем; нова средства, практични путеви, кроз Алпе, Апенине и Пиринеје, приближили су територије и за сушаственост држава Наполеон је био оно, што је за људски дух била револуција. Опсада је поткрепила полет; она је усавршила копнену индустрију, да би заменила Енглеску, а колонијалну трговину приозводњом фабрикација. И тако, покрећући народе, Наполеон је допринео њиховој цивилизацији. По своме деспотизму, према Француској је био контрареволуционар; али, његов освајачки дух учинио га је обновиоцем Европе, у којој многи народи, успавани пре његова доласка, имају да живе животом какав им је он донео. Али његов начин примењивања власти и насртања на слободу народа деспотским институцијама, а на независност држава ратом, орасположише мнења и интересе људскога рода, изазваше светско непријатељство; народ се отрже од њега; и пошто је био побоо своје заставе по свима престоницама, пошто је за десет година из дана у дан увећавао своју силу и у свакој бици освајао нову краљевину,- један једини устук био је довољан да уједини свет против њега, и он је пао, осетивши колико је немогућан деспотизам у наше време. Тако је пао овај човек, који је сам испуњавао свет за четрнаест година. Судбина сила, које се, рођене у слободи, не заснивају на њој.

Ево књиге о томе човеку, књиге из чијих листова мирише тужан уздах францускога народа, уздах пун сете и тежње за прохујалим величанством оних славних и сјајних времена царства, уздах за Бонапартом, који је умео да повуче за собом не само гомиле, већ и поједине одабране духове, и то не само одабране духове француске нације.

Ово биографско дело, које се одликује свима особинама вештине причања и излагања, има своју историјску вредност. Александар Дима (познат у књижевности као Дима Отац), син једног од најхрабријих ђенерала првога царства, својом историјом о Наполеонову животу, оживео је успомену на она херојска времена ратова цара-војсковође, изнео нам је на видик сав његов душевни живот.

П. М. Петровић.